Феноменологија духа - Хегел

На лошем гласу је класична немачка идеалистичка филозофија, а Хегел је њен најистакнутији представник (Кант је вероватно познатији филозоф, али је "изашао из оквира" с обзиром на свој императив, па и каснију популарност у "либералним" круговима). До пре неколико деценија био је владајући марксистички наратив који је одбацивао ову "буржоаску" мисао јер нема ничег ванматеријалног (заправо има бољи за ову тему цитат из филма Сјећаш ли се Доли Бел али нисам могао наћи клип). Таква критика иако им је Хегел "тата" - левици, као и десници... Са друге стране, читао сам давно на једном богомољачком сајту како је та класична немачка... доста тога повукла од Кабале. То је требало да буде критика, међутим рекох себи - онда мора да је кул, пошто је Кабала кул (као схематски приказ света, који је Алистер разрадио, књига Зохар, рецимо, поприлично је досадна).

Постоје и специфично наше критике, јер Хегел јесте рекао да су Словени неисторијски народ, багра такорећи, што је Маркс преузео од њега, па је била занимљива иронија да баш највећа словенска земља постане прва социјалистичка на путу у светлу будућност комунизма. Но то није написано у Феноменологији духа, па се нећу освртати на такве примедбе, као ни на изјаве да је видео у Наполеону Светски Дух на коњу, или да је Држава ход Бога по земљи (шта ли би рекао да види Србију?!). Овде ћемо се бавити нечим другим...

Стил Хегелов је све само не лак. Занимљиво је да и сам доста пажње посвећује језику, рецимо како се додаје "такође" на нека својства предмета, његово биће. Ја бих посветио пажњу његовом "али" које није оно уобичајено, које (по некој дефиницији) ограничава значење почетка реченице, по формули Everything before 'BUT' is Bullshit. Не, код Хегела "али", како би он рекао, "укида" претходно речено, а ја бих рекао да га превазилази, у најбољем коришћењу дијалектике. У том смислу имамо здање које као да се гради спрат по спрат.

Рекох да није лак за читање, па ће овај блог (радосна вест!) бити доста кратак, посебно кад се има у виду да се бави текстом од преко 450 ситно писаних страница, названих Феноменологија духа. Дакле да видимо шта сам ја од тога схватио, ако сам нешто уопште схватио.

Хегел не полази од дефиниција и аксиома, као што је рецимо радио Спиноза (у мом филозофском делу тако се ради, јер сам замислио аксиоматски систем, већина ових изјава јесу Спинозине, али има и других аутора). Не, оно за шта сигурно можемо знати да постоји је непосредно чулно искуство, које се дели на "Ја" и "ово" (упореди код Шопенхауера - свест се дели на субјекат и објекат). То непосредно чулно искуство, дакле, припада свести. Свест се даље дијалектички развија према самосвести, уму, духу, религији... Имамо изградњу компликоване конструкције у којој свест "присваја" објекте и "негира" их, постоји као "позитивна" или "негативна". Компликованом извођењу није много допринео преводилац, иако је издавач чији сам превод читао (БИГЗ) био озбиљна фирма у озбиљнијем времену. Нема сумње да се трудио, али...

Долазимо до тога да су чиста мисао и чиста материја једно исто. То је оно што је један научник (очигледно сцијентиста) у TEDx излагању описао као Хегелов став да је чисто биће једнако Ништа (није у Феноменологији речено тим речима, али указује на такав закључак), што је он одбацио као филозофско трабуњање. Међутим, не видим ништа спорно у таквом закључку, јер неограничено не може имати својих атрибута (особина), оне би га свакако ограничиле, па како их не може имати, оно јесте ништа конкретно. И није то само Хегелов закључак: према Кабали Ayin (Ништа) је "на врху", ниво 000, па тек од њега ће доћи оно неограничено и бескрајна светлост, да би од Кетера (Круне) прешли на Дрво Живота. Такође можемо видети пралају, стање не-егзистенције када су три гуне у савршеном балансу - у класичној Индији и код Х.П. Блавацке. 

Али до овога је требало доћи, овакав закључак је тек у другој половини књиге. Иначе, биће о томе још речи, јер ће потписник ових редова, прихватајући коначан значај Ничега размотрити постоји ли ипак нешто "иза" или "јаче", с обзиром да ми ипак (сва та непосредна чулна искуства, и остало), осећамо Нешто. Та разматрања биће прикладно названа постнихилизам.

На врхунцу свега, или барем на крају књиге, имамо Хегелово разматрање религије, и о томе ћу нешто више рећи. Неку духовност, чак практиковање религије Хегел помиње прилично рано, у делу Самосвест, и означава је као Несрећна свест (Побожни субјективизам). Свест је несрећна јер је одвојена од трансцедентног, са њиме и не може бити "једно". Када долазимо до религије имамо критику ранијег политеизма као позоришта (трагедија и комедија), док се код схватања божанства као апстрактног враћамо на оно горе речено - чисто биће као ништа. Дакле, чиста спекулација.

Међутим, да би Апсолутно Биће постало Нешто оно се морало спустити, односно "понизити", постати човек, што је већ Откривена религија, односно, препознајемо већ - хришћанство. Конзистентно, и уверљиво, ако бисмо већ веровали у тако нешто. Но, указаћу овде на један други дијалектички развој. 

Да би хришћанство уопште постало нешто (нешто делотворно, нешто што има стваран утицај на свет) морало се и оно "понизити", постати државна религија, односно кодификовано паганство. Тиме је, хегеловски речено, "укинуло себе". Даљи дијалектички развој дошао је развојем протестантизма (доминантног у Хегеловом Виртембергу). који би био "повратак коренима". Али одрицањем од наноса додатих "силаском у свет", хришћанство постаје баш нешто необавезно. Није више државна религија, него ствар разума. Оно и даље може бити "све" некима, али је то мали број људи (српски: секташа) који живе према тим правилима, док је за већину хришћанство постало неки необавезни "корен" вредности, који се више као такав не сме ни поменути - у "Европском уставу" нема места за хришћанске вредности, чак помињање "европских вредности" постаје проблематично. што је посебна прича. Тако имамо да је хришћанство ефективно укинуло себе, што ће рећи да је прешло у трансцендентно, где му је ваљда и место...

Иван Вукадиновић