Чиста мисао и чиста материја

Чиста суштина нема на себи никакве разлике, услед чега јој разлика приступа на тај начин што се за свест приказују две такве чисте суштине, или што се показује једна двострука свест о чистој суштини. - Чиста апсолутна суштина налази се сама у чистом мишљењу, или штавише она јесте сама чисто мишљење, дакле, налази се просто-напросто с оне стране коначнога, с оне стране самосвести, и представља само негативну суштину. Али, на тај начин чиста апсолутна суштина је заправо биће, негативност самосвести. Као негативност самосвести она се такође на њу односи; она је спољашње биће које, односећи се на самосвест, у коју падају разлике и одредбе, задобија у њој разлике, да може бити кушано, гледано, итд. и тај однос је чулна извесност и опажање.

Ако се пође о овог чулног бића, у које она негативна оностраност нужно прелази, али апстрахује од ових одређених начина одношења свести, онда преостаје чиста материја као потмуло ткање и кретање у самој себи. При томе је битно да се размотри то што чиста материја јесте само оно што преостане кад је апстрахујемо од гледања, пипања, кушања итд, то јест материја није оно што се видело, окушало, опипало итд; није материја та која се види, опипава, куша, већ су то боја, неки камен, нека со итд. Материја је напротив чиста апстракција; и благодарећи томе постоји чиста суштина мишљења или само чисто мишљење, као оно апсолутно које није у себи диференцирано, које није одређено и без предиката је. 

Једна просвећеност назива апсолутном суштином оно апсолутно које је без предиката, које се налази с оне стране стварне свести о мишљењу, од које се пошло; друга просвећеност назива апсолутном суштином материју. Ако би се обе те суштине разликовале као и природа и дух или бог, онда би несвесном ткању у самом себи, да би било природа, недостајало обиље развијеног живота, а духу или богу недостајала би свест која се у себи разликује. Обадве су, као што смо видели, апсолутно исти појам; разлика не лежи у ствари, већ потпуно само у различном полазишту обадве образованости, и у томе што свака од њих заостаје на једној нарочитој тачки у кретању мишљења. Када би прешле преко тога, оне би се сусреле и сазнале би као једно исто оно што је за једну, као што сама каже, једна страхота, а за другу једна будалаштина. Јер за једну од тих образованости апсолутна суштина је у њеном мишљењу или непосредно за чисту свест а изван коначне свести њена негативна оностраност. Ако би та образованост рефлектирала о томе да, делом, она једноставна непосредност мишљења није ништа друго до чисто биће, делом да се оно што је за свест негативно у исто време односи на њу - да у негативном суду оно "је" (копула) оба одвојена чиниоца исто тако повезује - онда би се показала веза ове оностраности у одредби једног спољашњег појединачног бића са свешћу, па тиме као једно исто са оним што се назива чистом материјом; моменат презентности који недостаје био би добијен. 

Друга просвећеност полази од чулног бића, апстрахује потом од чулног односа кушања, гледања итд. и претвара га у чисто оно по-себи, у апсолутну материју, у оно што није опипано, нити окушано; то је биће на тај начин постало нешто просто, што нема предиката, суштина чисте свести; оно је чист појам, као појам који бивствује по себи, или оно је чисто мишљење у самом себи. Овај увид не чини у својој свести супротан корак од појединачног бивствујућег, које је чисто бивствујуће, ка ономе што је замишљено, а што је исто као чисто бивствујуће, или не корача од чисто позитивног ка чисто негативноме; пошто ипак оно што је позитивно постоји потпуно апсолутно само благодарећи негацији; чисто негативно, пак, као чисто, јесте у себи једнако са собом и управо благодарећи томе јесте позитивно.

Или обе просвећености нису доспеле до појма Картезијеве метафизике, па су по себи биће и мишљење једно и исто, нису доспеле до мисли да биће, чисто биће, није нешто конкретно стварно, већ да представља чисту апстракцију и, обрнуто, да чисто мишљење, самоједнакост или суштина јесте делом негативност самосвести и тиме представља биће, делом као непосредна једноставност исто тако није ништа друго до биће; мишљење је стварство, или стврство је мишљење.    

Хегел, Феноменологија духа

(Из едиције - Ко разуме, схватиће)