Две врсте зла

Већ сам писао о томе зашто зло постоји, а не толико шта би зло било, па је некима моја аргументација могла бити досадна. Но она је настала као одговор на већ (одавно) досадну тему која је дефинисана и буквално пре Христа - ако је Бог свемоћан, а постоји зло, онда... бла-бла. 

Тема је досадна јер су сви одговори на њу очекивани. АтеЈисти из приче "Бог не постоји и мој је непријатељ" ће саму "дилему" папагајски понављати као доказ немогућности свемогућег и доброг Бога, а неки су на моје јасно објашњење зашто зло постоји (једноставно јер се ствари међусобно разликују) одговарали наразумевањем. Основна је ствар да ни Бог не може да чини логички контрадикторне ствари (на тај начин би "свемоћ" била бесмислена, па шта!), тачније речено - ако би Бог чинио контрадикције ми то не би могли логички да објаснимо. Контрадикторно је да у свету нема зла, а да исти није савршено статичан и монотон. Прихватите то, покушајте логички да побијете или заћутите! Наравно, може се причати и о нелогичним стварима (контрадикторним), па ајде онда да причамо о округлим квадратима или црној светлости (што јесте неки појам у мистици, ал' не верујем да сте с мистиком добри).

Није баш прихватљива ни она верничка прича о слободној вољи, за коју не верујем да је Божји дар, односно тако нешто такође сматрам нелогичним. Чак и да је тако долазимо у занимљиву ситуацију да је добро што зло постоји, јер тако имамо слободу избора да га изаберемо (а кад Богец "упали светло", како неки секташи веле, онда ни слободне воље неће бити, ако не буде лоших избора)... Ово све нужно не значи да слободне воље уопште нема, моја последња размишљања на ту тему. 

Када сам причао о томе зашто зло постоји (што би био проблем теодицеје) прихватио сам поделу зла на морално и метафизичко. Сада ћемо видети једну другачију поделу. Она би била на зло које пројектују актери (сматрали их ми свесним у неком људском смислу или не), и оно које се може описати речима "једноставно догодило се" (што је у нашем праву некада а можда и сада названо виша сила, а у англосаксонском законодавству, занимљиво - Act of God,  има један аустралски филм кад је човек тужио Бога јер није могао да наплати осигурање), у ову другу врсту зла могу спадати и болести, можда зашто се уопште мора умрети, етц.

Инспирацију за овај блог добио сам слушајући предавање о Толкиновом Мелкору (Морготу). Иако се баш не бих могао сложити са речима предавача да су ЏРР-а већа инспирација за свог негативца били нордијски митови него Библија (уосталом, Локи каквим га знамо је увелико производ христијанизације, као и словенски Чернобог, код нас Дажбог - Хроми Даба; сви ови богови су просто речено - оклеветани); мене је навело на размишљање нешто друго што је рекао: Мелкор није апсолутно зао, таква је Унголијанта, он воли лепу музику, итт... 

Јасно је да овде имамо две врсте актера зла, и тако је могао да се блог назове, само што је овакав наслов ефектнији. Јасно је да је питање је ли зло антропоморфно или не. Такође, видећемо да ни за једну од ове две врсте не можемо рећи да је апсолутно зло. 

Кренимо од Мелкора. Заправо је предавач својим речима потврдио његово библијско порекло. Луцифер је (барем на почетку) волео лепе ствари, и сам је био невероватно леп, паметан и моћан (први до самог Бога), био је лучоноша. Да бисмо видели шта је (у том познатом миту) пошло по злу, погледајмо веома сродну тему - симболику броја 666 како је описује Џонатан Пежо. 

Он почиње тиме да број 666 нема заправо ону симболику коју виде неки металци, као чисто деструктивну, и овде ћу ући у дигресију, може ми се. Заправо имамо два погледа у хеви металу на ову тему, који се донекле преклапају. Онај на слици лево (горе) је онај који имамо код неких дум-дет-кросовер жанрова и клинаца који се ложе на "сатанисте" као што су се некад неки ложили на четнике из филмова Вељка Булајића. Други поглед је мало софистициранији, рецимо у чувеној нумери очева жанра: Iron Maiden. Разлике у односу на фазон модерних орача по гитарама су очигледне - спот Мејдена је видљиво ироничан, песма почиње цитатом Библије, уопште иако су делови песме у првом лицу она је про-сатанска колико је то и Милтонов Изгубљени рај (професор Мило Ломпар рече једном да је Милтоново виђење ђавола ортодоксно, док је Његошево у Лучи Микрокозми хетеродоксно, што би рекли јеретичко). Крај дигресије.

Вратимо се Пежоу. Симболика броја шест у Библији је завршетак материјалног стварања, дакле не ништа лоше по себи. А 666 би била шестица "на стероидима". Бог је седмог дана прилегао да одмори, али неко очигледно није, јер није хтео да испусти контролу. И ту долазимо до нивоа Мелкоровог зла. Држати апсолутну контролу "узвисити се" у том смислу (а не само у смислу пуког високог мишљења о себи) води деструкцији и лажима. Оваква дефиниција зла може бити "статусно неутрална" - за верника је Бог тај имај контролу, па би овакво зло било побуна Against the Throne and Monarchy of God (ако ништа друго моћно звучи); атеиста би могао рећи да потпуну контролу свеједно нико не може имати; у другој фамилији Руна имамо Руну Сунца (Совило) чија је порука да ће свака константна форма пре или касније бити уништена силом која је у њој садржана - занимљиво да су ову руну удуплану носили на униформи они који су хтели да "владају светом"... У сваком случају све то се не може (само) лично схватити, јер поред оног који манипулише, неопходни су и они којима се манипулише, па је била у праву монахиња која је на једном протесту рекла - Антихрист је систем, а не особа.

А осим Мелкора (Моргота) и каснијег Саурона имали смо у фантастици плејаду ликова тог типа зла. Али док је Моргот одсутан у спољној празнини барем до коначне битке, а Сауронова представа је иконичка (Око), у другим делима смо имали итекао персонализоване негативце. Док је у оригиналној трилогији Император на крају представљен као бед-ес над бед-есовима, у чијој је сенци и сам Дарт Вејдер, занимљиво је видети истог човека као сенатора Палпатина у приквелима (касније канцелара, па императора). Прво што га игра феноменални глумац (погледати серију о почетку Великог рата где игра енглеског гмаза, дипломату). Како је речено у клипу Палпатин заправо воли живот, како у том серијалу још једино видимо код Оби Вана - биће да је до глуме, а у некој мери и дијалога. Дакле, човек који ужива у свом животу, наравно на штету свих других. (Што код Толкиновог Мелкора можемо видети само у неким детаљима).

То нас доводи до кључног значаја који добар негативац има за филмове фантастике. Негативац кога бисмо могли разумети, макар се с њим не идентификујемо. Било да је реч о Дарту Вејдеру (такође Star Wars, његово искупљење је посебна прича) или поменутом Палпатину или Таносу код Марвела (Локи је само делимично негативац, али као трикстер такође изузетно занимљив), Џокеру у Бетмену, итд. Што нас враћа на нужност параметра зла да би се нешто уопште догађало. А то нас доводи до закључка да апсолутно зло овог типа није могуће, што сам ја иначе логички доказао: будући да непостојање не постоји, не може постојати ни биће потпуне негације, да би постојао ђаво не сме бити сасвим црн...

А сад се посветимо Унголијанти која је ту да уништи леп свет Арде каквом је Илуватар створио... Њено порекло је мистериозно, али је могла бити мајар, духовно биће ранга Саурона, и на неки начин слична валарима какав је био и Мелкор. Мелкор је искварио (неки "првобитни облик" потпуно непознат), али је она у великој мери независна од њега, а повремено с њим у савезу. Њен потомак Шелоба није у савезу са Сауроном већ неком међусобном толерисању (избегавању). Но без обзира на неко "првобитно порекло" од којег је искварена Унголианта / Шелоба представља потпуно неантропоморфно зло. И то је битно.

Пада ми напамет један не много добар хорор, код нас наведен као Звер. Монструм коме је једини циљ да ждере људе урнише групу излетника да би га на крају (нормално!) убила најзгоднија међу њима, риба због које сам филм и гледао. Она га гази колима, глава му пуца, иако невероватно брз није неуништив. И онда се догађа нешто занимљиво - друго слично створење долази и жали га. Што нас наводи на два закључка 1) има их још те врсте (за тај хорор битно - наставак?) и 2) и то чудовиште има ко да жали (за ову тему битно).

Ако Унголијанта има наследника, онда је прокреативна, што само по себи не може бити зло, мада јесте зло и наопако за остала створења Средње земље - патуљке, виловњаке, људе... Не можемо неко биће сматрати злим само зато што жели да опстане и размножи се, и зато што има естетику сасвим другачију од наше. Наравно, у неком оперативном смислу није лоше сматрати га самом еменацијом зла, ако ће то помоћи да ми преживимо, а да бисмо преживели ТО не сме бити живо... Али то не може бити објективно гледање.

А посматрано из угла поетике дела заправо је реч само о одређеној перспективи. Мало другачије сагледавање чинило би Унголијанту/Шелобу не злом него аморалном, бићем које се не може уклопити у људски свет и према томе опасном. А онда бисмо добили не поглед на субкреацију професора Толкина, него онај који има Х.П. Лавкрафт. А по узору на Лавкрафтове креације настаје чувени Алиен за кога у једном тренутку главна јунакиња филма (о да, фантастична Сигурни Вивер) каже да не може бити гори од људске врсте, јер његови барем не подмећу ногу својима.

У овом урадку видели смо две врсте злих актера, тамо где зло недвосмислено видимо по својој деструкцији. Уопште немам намеру да улазим у то што неко сматра злим оно што је по њему "неморално" (јер одступа од његове религије / идеологије). За неке Американце данас је врхунско зло да "постану социјалистичка држава ко Француска", док је у време социјализма код нас нешто супротно сматрано злим. Оно што адвентисти сматрају врхунским добром за мене је макар неморално, иако не бих користио израз "зло" - читао сам њихов пропагандни роман о војнику Вермахта који је одбио да се бори (дрвени пиштољ за појас) макар његови ратни другови страдали, а биг дил му је све време рата био да "поштује суботу" док људи гину. Али о томе не бих сада...

Иван Вукадиновић