Луча Микрокозма и Сатан у истој


Управо читам ово ванредно дело мог омиљеног владике (статус омиљеног стекао је Горским Вјенцом). 
Оно што је занимљиво то је што, како рече велики национални радник и не сумњам православни верник Мило Ломпар, Његош ту износи хетеродоксно виђење онога што се десило давно у Небеској Бици. Хетеродоксно значи (према речнику) оно које одступа од утврђеног верског учења, дакле мало лепше речено - јеретичко 
А шта би ту било хетеродоксно? Рецимо да је код Његоша "првобитни грех" и пре него су се људи појавили на Земљи, дакле заборавите ону бајку о Адаму и Стеви 
Оно што се мени свиђа, то је кад даје самом Луцију (код њега Сатан) ријеч... Мала литерална дигресија - ђаво је код хришћана познат као "отац лажи", па је имплицитно да му се не верује (чак ни ако то није директно речено). Постоји неко прећутно поверење између "свезнајућег приповедача" и читаоца, где читаоц овоме другом верује, а први не лаже. Међутим, шта ако писац некако призна да је лагао? Колко ја видех ово остаје на имплицитном, Сатану ниједан јунак Луче не каже да лаже.
А шта то Сатан вели:

Страшна судба првијех небесах, 
о којој је помислит ужасно, 
она даде смјелом грабитељу 
случај згодан те простор завлада, 
и присвоји име свемогуће 
својом вољом, својим согласијем. 
Ово страшно падење небесах 
начало му у тмине унесе, 
тме вјековах вјечно непроходне 
око њега нагомила кругом.

Простор цјео у стара времена 
бјеше св'јетлим засут шаровима, 
лица таме нигђе било није. 
Шар свакоји једне величине, 
са нашијем сваки једнак небом 
у свјетлости и у опширности. 
Висио се у сваки шар престол, 
како што је наш престол врховни, 
на престол је у свакоје небо 
владац био један окруњени.

Величину првијех небесах 
изненада рок ужасни стиже: 
некаква ти погубна судбина 
усколеба простор и мирове, 
и буре се страшне разгрмјеше 
у прошлога океана[3] њедра; 
мирогубни стреси зачестише. 
Час суђени зазвони свјетлости; 
на велику и ужасну жертву 
гладне бездне отворише уста.

У тренуће ока лаганога 
сва божества с престолах падоше, 
сви стрмоглав мири полећеше, 
сви се хуком стравичном скрушише 
на жертвеник мрачне владалице. 
Позоришта тога престрашнога 
сви умови представит не могу: 
кад итаху к погребу шарови, 
један другог у лет раздрабљаху, 
на комате лећаху к безднама.

Сви мирови с опширна простора 
к погибији вјечној одлећеше; 
један само што невредим оста 
по некаквој слијепој судбини, 
на коме се горди престол виси 
противника мога ужаснога. 
Е куд срећа да је и он тада 
у гробницу пануо мировах 
и премирне да је ноћи царство 
свуд свјетлости погасило зраку!

На злу судбу палијех небесах 
ноћ и пустош царство уздигоше; 
но слијепе ове владалице 
бесилне се одмах поклонише 
упорноме своме сопернику! 
Дјејателни властитељ небесни 
из хаоса здробљених небесах 
поче мале стварати мирове, 
слабима их пунит житељима, 
како ће му све покорно бити.

Ево случај - са ужасом крикну - 
с којијем је смјели владац неба 
свемогућства име получио, 
ал' Сатана открива таину! 
На опширне небесне равнине 
иштем владу да подијелимо 
и небеса пала воздвигнемо, 
први закон да природи дамо, 
нек се сваки са врховном влашћу 
на свом небу горди и велича!


Дакле: постојали су многи светови, сваки са својим владаоцем, па је "господин Случај" (поздрав за Миљана стихоклепца) хтео да се они уруше, сви осим једног. Оног на којем је Јахве. Луци заправо жели повратак првобитног стања, а Јахвеа који је после оживео све се те светове (али зато да му буду покорни) третира као узурпатора!
Шта мислите о томе.

Иначе, мало је верских тумачења, али има верника којима ово није по вољи, па се онако богоугодно ограђују.

Можда је то Његош писао као масон?! Поздрав за чика Мирољуба.


Коментари

Популарни постови са овог блога

Okultura Marine Abramović

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Јуриш у поробљену отаџбину