Симболика Мутабора

Случајно сам наишао на несвакидашње дело Милана Цветојевића на штанду Укроније, током претходног Сајма књига. О овој књизи се мало тога зна, и мало може наћи, у шта се можемо уверити претраживањем интернета, популарно речено гугловањем. Потписник ових редова жели дати свој скроман допринос да се ова неправда исправи.

Већ из саме посвете дела много тога могло би се закључити о намерама писца: Вјечној, Србији која је тврд алем На дну мрачна мора. Следи прво поглавље Збирка кутија госпође Лилит које почиње цитатом – У почетку бјеше ријеч. Најбоље је дословно пренети прва три пасуса:

Старост кутија немогуће је утврдити. С једне стране чине се врло древне, а с друге детаљи указују да су недавно направљене. Десет их је на број. У кутији су три кутије и у свакој од њих по још једна, а у њој опет једна друга. Тек све заједно испуњавају ону највећу. Чини се да свака за себе нема значај већ тек све заједно чине цјелину. Мјере с унутрашње стране не поклапају се с оним вањским. Стиче се утисак да су кутије изнутра веће него с вана гледано. Облик им је несталан.

По поклопцима су филигрански, у сребру, израђене слике. Подсјећају на иконе израђене у тула сребру. Ликови представљени на њима су стилизовани, помало личе на карте за тарот. Од боја преовлађује модроцрвена, боја поставе унутрашњости. С вана је то црн кедар и сјај улаштеног сребра које зрцали ствари, не искривљено али помало друкчије. Са стране су представљени херувими како држе табле на којима је у многобројним алфабетима изрезбарена на свакој кутији по једна ријеч. Истичу се хебрејска, грчка, славенска и латинска писмена. Остала, сем арапских, су ми непозната.

За десет кутија десет је кључева. Бравице су особито виртуозно урађене. Но кључеви се не могу купити. Давно су изгубљени и само један од њих се може видјети на изблиједелој фотографији приложеној уз кутије. Као и кутијама стил му није лако одредити. Мада би се могло закључити да је веома стар, појединости опет говоре да је од скора ливан. Перо кључа је доста необично. Осмострана бурма је с једном рубинском иглом причвршћена за тијело кључа.

Када се почне са читањем, може се закључити како у овом роману (ако га можемо романом назвати) има десет прича, од којих је она кровна посвећена баш тим кутијама. Нисам се трудио да издвојим и пребројим одвојене приче, или теме. Тај задатак, који не би био лак, препуштам другим читаоцима или неком другом свом читању.

Мутабор је састављен од низа кратких поглавља (или боље рећи одломака?) после којих долазе «интерполације» са цитатима или документарним цртицама. Структура је таква да се лако мешају документ и фикција, стварност и сан, дијалог и монолог. Од поменутих (десет?) прича вреди издвојити причу Исака Лурије, Јеврејина протераног из Шпаније који је у директној вези с кутијама и Потрагом; причу жене која је прогањана под комунистичким режимом на Косову да би током «Милосрдног анђела» доживела да воз у којем се налази буде бомбардован; причу о Србима који беже од освете Османлија да би наишли на репресију Хабзбурговаца, причу пуковника који се одлучује на сарадњу са ђенералом Миланом Недићем...

Два су главна мотива у овом делу. Један мотив су прогони. Страдалништво Срба је тих размера да се не једном аутор (кроз уста својих актера) пита је ли народ који све то преживи несрећан или заправо срећан, јер је могао преживети. Више пута је дидактички поновљено упозорење – не опстаје народ у којем број мртвих претегне број живих! Приказано је пострадање о којем се данас много не говори – злочини Аустроугара, њихови логори; догађаји који су претходили Великој сеоби Срба, те пријем на који су наишли у тадашњој Аустрији. Приказано је и страдалништво других народа – Јевреја и Јермена.

Једно од најпотреснијих сведочанства дато је у цртици после одломка – зликовачко «књиговодство» Фрање Иловара:

Фрањо Иловар је гробар који је сахрањивао дјецу убијену и умрлу у логору Јатребарско. Након рата пронађен је његов дневник, нека врста пословне књиге у коју је он брижљиво уносио све те мале смрти. Тако на првој страни дневника стоји да је 22. јула 1942. сахрањено 107 дјеце. Затим слиједи рачун и потврда: 'Примио предујам на рачун копања гробова 10.000 куна за сто комада дјеце покопане'. На сљедећем листићу је нова забелешка: 'Рачун за укоп дјеце – 243 комада дјеце за 150 куна – 36.440 куна'. И тако од 22. јула до 11. августа 1942. ређају се датуми по крај којих су слова што означавају пол, а испод бројеви или тек усправне цртице. На крају је биљешка: 'Укупно 768 комада дјеце, 26. октобар 1942.'

Други мотив стоји насупрот првом. Стварање. Ако је стварање људско, уз њега иде појам идентитета као у причи (једном од токова радње) о конвертиту на ислам који жели саградити савршену џамију која би истовремено била и црква, како би се он у њој могао помолити. Божије стварање, наравно, није повезано с проблемом идентитета. Ако Бог има неки проблем, то је онда метафизика – питања протока времена, паралелних светова, добра и зла. И све је то прожето мистиком, посебно у разматрањима Исака Лурије.

Тако неминовно долазимо до симболике, која је најјача страна Мутабора. Преовлађује православна симболика – како она везана за саму Библију, Стари и Нови завјет, још више она везана за вероисповедну праксу православаца, за дела светих људи. Дело је пуно мистике, православне и друге хришћанске мистике, те у великој мери оне кабалистичке и алхемијске. Појављују се и цитати везани за удаљене културе и религије – хиндуизам или таоизам.

Рецимо нешто и о језику и стилу дела. Ијекавски дијалекат и ћирилица су нешто што би сигурно засметало паракњижевним структурама у Србији. Наравно, писац је писао својим језиком и писмом, та чињеница би била банална да нема, у суштини провинцијалне, озлојеђености оних «урбаних». Засметао би многима и павићевски стил, који се јасно може видети у оваквим реченицама: «Стазом протрча зец куван у чају од метвице и знадох да сам на путу». Мој лични утисак је да се са таквим стварима понегде и претерало, но ја нисам претерани љубитељ таквог стила, мада ми се понекад може свидети. Неко други ће без сумње уживати и у тим «претеривањима».

Мутабор је можда за инспирацију имао легендарни Хазарски речник, но не верујем да је Цветојевић хтео да се такмичи са тим делом (иако га у својим врховима достиже). Са другим делима Милорада Павића Мутабор се не треба мерити, јер их пре свега надмашује озбиљношћу намере.

Шта је, најзад, био циљ Милана Цветојевића? Рекло би се да је хтео сам пронаћи кључ бар једне од оних десет кутија. У томе није успео, но треба ли му замерити... Како каже пред крај свог дела: «Шта се заиста крије иза ријечи које свакодневном употребом добијају изглед нечег обичног, лако доступног и самим тим безвриједног. То може просудити само ко је нијем и глув био па након година прогледао и прочуо.»

Шта најзад значи сама реч: мутабор?! Гугл је ту од слабе помоћи, као и по питању Милана Цветојевића. Наћи ћемо, додуше, немачки неофолк састав тог имена. Па ево шта каже сам Цветојевић у одломку Мит о Стварању:

Мутабор је латинска ријеч са значењем промијенићу се, измијенићу се. Устаљена је формулација при неким магијским радњама из приповједака фантастичног садржаја као магична ријеч за преобразбе и друге метаморфозе најразноразнијих типова. Иако је било неких покушаја у прошлости, никада није установљено да ли ова ријеч заиста има неко иоле опипљивије дејство у нашем реалном свијету, иако је познато да су поједини истраживачи који су се бавили овом темом на крајње мистериозан начин ишчезли не остављајући никаква трага.

 

Иван Вукадиновић

 

п.с. Овај сам приказ одавно тражио, ал' тек сад се случајно нашао, кад је тражено нешто друго.