Моралес може, Орбан може, али Ципрас не може

Потписник ових редова није љубитељ теорија завере. Заправо, реч је о томе да ли их сече Окамова оштрица. Једноставно, ако имамо два решења, тражимо једноставније, оно које тражи мање додатних претпоставки. Постоје ситуације у којима је Оштрица на страни завереничких теорија, рецимо логичније је веровати да је ЏФК убијен у завери, него тако од стране усамљеног револвераша. Међутим, узмимо теорију да је Сиризу основала ЦИА, а Ципрас је Сорошев плаћеник. Некако је Ципрас два пута преварио грчки народ, преварио је Владимира Владимировича, с којим је добар, али није неког нашег интернет-филозофа. Биће да то не иде... пре ће бити да овај наш, једноставно, лупета!
Контакти са Сорошем, ако их има, не морају ништа да значе у међусобно повезаном свету. Није ли правдољубиви Коштуница, доктор Војислав ишао у Будимпешту по америчке паре, ономад кад је требало рушити Слобу. Добро, он лично није, али Илић, магистар Велимир јесте (у истом возилу са Пером Луковићем и Жарковићем из Времена). А биће да је ишао и неко из ДСС-а...
Стога ћемо објашњења тражити на другој страни. Најједноставније би било рећи да је Ципрас испао глуп, што није далеко од истине, али нам ништа не објашњава. Дакле, зашто Моралес (узет као пример пошто је жив, а Чавез више није, док Мадуро који га је наследио има проблеме) успева да се супротстави НСП-у, а Ципрас то не може? Зашто то, на неки начин успева и Виктору Орбану, који јесте у НАТО и ЕУ, али има своју унутрашњу, а донекле и спољашњу политику? Један од разлога би био јасан - јер ове земље имају своју монетарну политику. А зашто Грчка бежи од тога к'о ђаво од крста, барем њена власт, па радије бира колонијални положај и губитак сваке економске суверености?!

Потражимо разлоге у разлици између левице и деснице. Доста се прича да оне више не постоје, и једни и други се могу залагати за сличну економску политику, могу имати и сличне спољнополитичке погледе (Путин), могу се чак радовати једни победи других (Марин Лепен кад је Сириза дошла на власт). Али једна ствар је битно различита - антрополошки оптимизам код левице и песимизам или барем реализам код деснице. Узгред, лично сам по томе десничар, ма колико ми била блиска социјална борба. Из овога произилази универзализам, односно интернационализам левице. Видећемо где је то добро, а где је лоше.
Борба левице увек је интернационална, чак и када се представља као национализам. Разни антиколонијални покрети борили су се за "општу ствар" колико и за национално ослобођење. Вијетконг је лако игнорисао границе Камбоџе и Лаоса, што тамошњим покретима није сметало, шта више добро су сарађивали са вијетнамским, иако је то друга нација. Није све било сјајно, о чему сведочи каснији сукоб Црвених Кмера и Вијетнама (који је иначе пренети руско-кинески сукоб). Интернационализам заправо у неким случајевима лако постаје национализам. Звучи чудно кад се тако каже, али погледајмо конкретно "нације" које постоје у Латинској Америци или арапском свету. Неке од њих су чак међусобно ратовале, али имају ли смисла такве поделе код народа исте религије и језика, и донекле сличног расног састава?!? Че Гевара, прави интернационални борац, заправо је био панамерички националиста, као што је Гадафи једно време био панафрички. Арапски социјализам доста тога самим својим именом говори, неке од тих земаља су улазиле у федерације, а Амери се нису смирили док га потпуно нису уништили "арапским пролећем", иако су сви ти режими барем једном у историји били добри с Америком...
У свим тим случајевима левица улази у један оквир који "системом" није задат, иако је органски. Она га поново ствара, оживљава, и то посебно у Јужној Америци има веома добре резултате. Узмимо рецимо Бразил, прво слово БРИКС-а, где се власт умерене левице одржава и поред покушаја да се смени масовним демонстрацијама. Дакле, ове државе изграђују оквире својих интеграција, које су колонијалне силе покидале. А шта је са Грчком? Она просто има оквир који се зове ЕУ, и Сириза, будући да "не зна" да размишља прво о националним интересима (и националном популизму), не може да изађе из тог оквира!
Суштински су десничари (прозападни, системске странке, олигарси и њихови медији) били у праву када рекоше да Грчка бира између евра и драхме. Било је то плашење народа, а зашто је обичан грађанин против националне валуте, рекох нешто у ранијем блогу. Но, не постоји егзактан начин да проверимо колико је грађана гласало Οχι знајући да то драхму чини једином могућом алтернативом, а колико је поверовало у причу Сиризе да ће само појачати "преговарачку позицију" владе. Но, Сириза је могла чак дати за право опонентима. Истина, драхма није ни била питање, али 61% народа је одбацило план без којег није могуће остати у еврозони, тако да је у складу са политичком теоријом Карла Шмита, влада могла деловати према плебисцитарном овлашћењу свој народа које јој даје право за ванредне мере.
Међутим, Сириза је остала на наивним надама да ће некаква солидарност које је можда некад негде "уписана" у циљеве Европске уније превладати, да се не бори само за Грчку и Грке, него за неку "нову Европу". И то није само био циљ, него и очекивање од својих ЕУропских колега. Но, то се очекивање разбило о Шојблеа који им је из својих инвалидских колица и дао најбољи предлог решења - да се једноставно ману еврозоне и "захвале" се истој на парама... Било би тешко, али би скретање пажње на имигранте могло помоћи да се премосте најгоре социјалне тензије. Тим пре што имигранти, сами по себи нису мали економски проблем. Ако се по Лезбосу хиљаду њих шета у потрази са храном, то није баш занемарљиво, а ни охрабрујуће за туристичку сезону. Али, може ли се заокрет очекивати од странке која је била чак зато да се проширују њихова права, у име солидарности?!
Тако некако долазимо и до Орбана, који сам проводи нестандардне економске мере (успех се релативно процењује, у зависности од опредељења оцењивача). Наравно, лакше му је јер онима форинту, па не зависи од ЕЦБ. Међутим, Орбан нема намеру да чека неки "препород" Европе (чланица ЕУ и НАТО), он једноставно води своју политику, свестан да је његов народ суштински ту сам. Нема сумње да има и он јак осећај европског идентитета, јачи уосталом од било којег левичара, али Орбан неће чекати на повратак "Еворпе нација", какву је рецимо видео Де Гол. Неће чекати да, рецимо, у Немачкој победи Алтернатива за Немачку, или у Француској Национални Фронт, али Сириза се уздала у шпански Подемос. 
А ту су наравно и дежурни кривци, којих има и на којима се може тренирати строгоћа. То може изгледати гротескно, рецимо они билборди којима на мађарском пише "не узимај посао мађарским држављанима". Колега блогер Тибор Јона рече - ако је већ дошао из Сирије и научио мађарски, онда и треба да ти узме посао! Међутим, Орбанова политика делује. 
Много је боља од самодопадљиве слике коју код нас гурају чак медији који воле да се диче својим "антиглобализмом" и које "е-новинари" проглашавају фашистичким. Мислим на "Политику", где се може прочитати како народ Србије има разумевања према придошлицама из четвртог света "јер смо и ми слично прошли". Па да ли су баш сви пуни разумевања, и што онда људи протестују кад се азили граде у њиховом дворишту?! 
Дакле, Сириза се у недостатку интернационалног оквира везује за овај бирократско-технократски који даје ЕУ, очекујући да ће га реформисати, да ће ту чак наићи на разумевање. Како су паре у игри, од тога нема ништа све и да је 100 одсто Грка гласало за нешто. Уосталом, и те земље имају грађане, и јавно мњење којем није до финансирања грчких дубиоза. Резултат је да Сириза капитулира.
Неко би помислио да би право решење ипак било у интернационалном евроазијском оквиру (који би могао и да се позива на "православни комонвелт"). Међутим, како је ЕАУ формирана као заједница суверених нација, пут тамо води преко независне националне државе, а у крајњем и не може се "седети на две столице". То не значи да аранжмени са Русијом нису могући, и њих већ има, али колико је то одрживо, ако може променити миг неког еуро-бирократе!? Сарадња Русије са Грчком која води националну политику била би могуће и пре него ова напусти НАТО или ЕУ, као што постоји успешна сарадња са Мађарском. Али, потребно је да се Грци ману глупости и почну да мисле на себе. Неки левичар из Шведске ће можда играти са њима сиртаки, али своје паре неће дати, а не може да обезбеди ни помоћ своје земље, пошто је у њој миноран. Изгледа да ћемо за национално освешћивање чекати Златну Зору...


Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину