Ниче: Бог је мртав

Ниче је рекао да је Бог мртав, и око тога је било доста надгорњавања верника и атеиста. На пример, следећа размена реплика.

Ниче: Бог је мртав.

Бог: Ниче је мртав.

Али у ком контексту је Ниче заправо то рекао, а ако хоћемо озбиљно морамо ући у контекст!? И изгледа да ће бити занимљиво… Па, Ниче је то рекао више пута, али изгледа да је најважније помињање оно на почетку Заратустре. Па да видимо о чему се ту ради…

Заратустра је провео доста дуго на планини, са својим зверима. Он силази међу људе и успут среће светог човека. Том човеку су се смучили људи и он је решио да проведе живот ближе Богу, што ће рећи Природи. Тамо где нема људи уживаће у божјим креацијама. Састанак је пријатељски, и овај човек саветује Заратустру – да ништа не даје људима, чак да им узме нешто ако може, тако ће му бити захвалнији. Загрле се и растају као два другара. Након тога, Заратустра каже за себе – Чудно, зар он још не зна да је Бог мртав.

Моје тумачење је да нам је Ниче хтео рећи како је тај пут затворен. Имао сам прилике више пута чути како је у природи све идеално, човек је тај који квари. При томе они који тако говоре могу просто имати такву теодицеју (оправдавање Бога за зло на свету), или бити стварно за „повратак природи“. Сада уопште нећу улазити у идеалност Природе, која постоји, али укључује предаторски однос. Ако би поштено сагледали међуљудске односе видели бисмо да смо и даље итекако природни – и то можемо наћи код самог Ничеа. Погледајмо реалност овог повратка, свеједно да ли мислимо да ћемо тако бити ближи Богу чија је природа дело, или Богу који је сам Природа…

Пре свега, ако си хришћанин онда вероватно верујеш у слободну вољу, која је ексклузивно и веома битно својство човека. Нема људи око тебе, нема ни тога. Окружен си оним што неки богомољци зову „роботи“ – животињама, а биљке у тривијалном виђењу нису чак ни то. Наравно, ако ниси хришћанин, рецимо да фураш неку „источњачку“ варијанту, то све не мора уопште бити битно. А свакако није најбитније…

Много је битније то што нема више слободне природе. Сваки „повратак“ може бити само привремена илузија. Када је Ниче то писао сваки педаљ европске територије био је расподељен између нација и њихових правних система, око тога су се водили ратови, а гори су тек претили. Колоније су се освајале митраљезима. Сада је сваки део Земљиног копна (и добар део мора) заузет. Чак и Антарктик. Све је по „међународном праву“ нечије, а такво је у принципу и по унутрашњем праву, или тако може бити. Изузетак су донекле „пропале државе“, али не бисте тамо ишли… Иде се на то да се сваки метар утилизује, искористи у капиталистичке сврхе. Уживај у природи, шуми поред планинске речице док је неко не претвори у деривациону мини хидроелектрану. Што ће рећи у цев! Бежи од политике, али ће она доћи по тебе!

Занимљиво је како гледају на то техно-фрикови блиски тзв. неореакционарном погледу на свет. Читао сам скоро један такав текст. Од етатизма (државне контроле) се можеш извући бекством у интернет (виртуални свет укључен), спољни свемир или подморске области. Само ово друго има потенцијал да буде трајно решење, а сво троје зависи од технологије коју су, опет, створили људи. Савременом техником (која се не примењује јер је међународним уговорима забрањена) могао би стићи до најближе звезде за пола века. Било би ти потребно више десетина нуклеарних глава чије би експлозије правиле брзину од десетине светлосне. Све то кошта, али рецимо да ти лова није проблем. Остаје питање шта са радијацијом и трзајима (наглим променама убрзања) који су неопходни код таквог начина превоза…

Али чак да тако киднеш, морао би повести више људи са собом, другачије једноставно не би могло. Морао би створити колектив, управо оно од чега би такви желели побећи . Пошто ми не изгледа да имају капацитета да стварају квалитативно нове заједнице људи.

Вратимо се Ничеу. Он је рекао да останеш веран земљи, а сада видимо да то значи и веран људима. Сам Заратустра је ишао међу људе, и од њих се склањао међу своје звери, да би му на крају стигли представници будућег натчовека. Човек је убио Бога и себе ставио на његово место. То је тачка нихилизма. Постнихилизам може кренути само од те тачке, признати је за реалност, да би се негде уопште стигло. 

Наравно, нема ништа лоше у повременим излетима у природу (дакле, ближе Богу или боговима). Осим што је здраво и корисно „пуњење батерија“, то је и неки облик ескапизма. Ништа спорно, док си свестан да је реч о ескапизму. Можеш лутати или отићи „на своје место“ сам, са родбином или пријатељима. Ако немаш разлога да кријеш (а могао би имати), подели то са другим људима, којима такође може значити. Било би себично не рећи другима за привремени излаз, ако неки такав имаш…

Најзад, ствар можемо уопштити. Оно што важи за „повратак природи“ могло би важити за виртуални свет (поменусмо горе интернет) и бекство у неки унутрашњи свет, што имамо кроз разне облике „духовности“ (или духовности), „рад на себи“ и слично. Нећу се детаљније тиме бавити. Само ћу подсетити да је Ниче причао о последњим људима, о којима није имао добро мишљење, и у много чему је предвидео куда води у то време све популарнији либерализам. 

Иван Вукадиновић