Систем света сер Исака Њутна

Тај најлепши систем Сунца, планета и комета једино може произаћи из намере и власти интелигентног и моћног Бића. И ако су фиксне звезде центри осталих сличних система, који су настали из сличне мудре намере, онда сви они морају бити подвргнути владавини Једног.
Исак Њутн, Математички принципи природне филозофије

У претходном блогу који се бавио делом сер Исака Њутна видели смо његове дефиниције и чувена три закона (аксиома), те стигли средине друге књиге која се бавила кретањем тела.
Пред крај друге књиге постаје занимљиво јер се Њутн бави оним што се данас зове динамика флуида. Ову област покушава решити геометријским пропозицијама, што је веома занимљиво јер су се неки алати у решавању проблема који спадају у теорију хаоса појавили тек у другој половини прошлога века, при чему многи проблеми ни до данас нису решени, барем не аналитички, па се прибегава симулацијама и апроксимацијама. Било би занимљиво видети суд стручњака за ову област колико је Њутново дело у овој области блиско данашњим знањима, те колико је погодовало напредовању рецимо хидродинамике...
Треба рећи да Њутн не бежи од нелинеарности, која се и данас покушава решити као шум линеарних система, или симулацијом. Мада су зависности о којима говори скоро искључиво полиномијалне (однос према квадрату или кубу нечега) уз понеку тригонометријску функцију.
Занимљива је хипотеза (радна) постављена пред крај другог дела, а поновљена на крају трећег, да за кретање планета важе правила као за кретање (воде) у виру. Но ова хипотеза је након прорачуна одбачена. Reductio ad absurdum? Могло се и директно доћи до закључка да се планете крећу у "празној" средини, тј. без отпора, јер су њихове путање постојане, односно не успоравају. Међутим, онда би се могло поставити питање да ли их покреће нека сила једнака сили трења. Могуће да је зато геније одлучио да иде компликованијим путем.

Правила расуђивања у филозофији

Правило I

Не морамо признавати ниједан узрок природним стварима осим оних који су истинити и довољни за објашњење њихових појава.
У ту сврху филозофи тврде да Природа не чини ништа узалуд, узалудно је радити компликовано, оно што се може радити једноставно, јер Природа је задовољна једноставношћу и на њу не утиче раскош прекомерних узрока.

Правило II

Према томе, истим природним ефектима морамо, колико год је могуће, приписати исте узроке.
Као што су дисање људи и животиња, падање камења у Европи и у Америци, светлост наше кухињске ватре и светлост Сунца, одбијање светлости на Земљи и на планетама.

Правило III

Својства тела која се не могу ни увеличати ни ослабити и која припадају свим телима унутар оквира наших експеримената морају се признати за универзална својства свих тела уопште
Пошто су нам својства тела позната само из експеримената, морамо признати за универзалне сва она која се уопштено слажу с експериментима, а она која не подлежу умањењу, не могу се никад потпуно одстранити. Засигурно се нећемо одрећи доказа из експеримената зарад наших снова и узалудних измишљања, нити ћемо се удаљити од аналогије Природе, која је једноставна и увек доследна самој себи. Ширење тела нам је познато само помоћу наших чула, али нису сва тела доступна нашим чулима. Ипак, пошто ми опажамо то ширење које је присутно у свим телима доступним нашим чулима, ми их приписујемо свим телима уопште. из искуства знамо да су многа тела чврста, а пошто чврстоћа целине настаје из чврстоће њених делова, онда смо правилно закључили да су недељиве честице чврсте не само у телима која опажамо већ и у свим другим. Не закључујемо на основу расуђивања да су сва тела непробојна, већ на основу нашег осећаја. (...)
На крају, ако из експеримената и астрономских посматрања универзално следи да сва тела око Земље теже Земљи пропорционално са количином материје коју свако тело понаособ садржи, као и да Месец са својом количином материје тежи ка Земљи, док, са друге стране наше море тежи ка Месецу, затим, да све планете узајамно теже једна другој, а комете на сличан начин теже ка Сунцу - онда морамо, на основу тог правила, универзално утврдити да сва тела имају принцип узајамне гравитације. Из појава закључујемо да универзална гравитација делује јаче од непробојности свих тела (заправо је гравитација много, много слабија сила од електромагнетне која је одговорна за "непробојност", али је кумулативна и стога делује и на огроним одстојањима - оп. А.), јер за она тела која се налазе у небеским областима немамо потврду из експеримената  нити их на било који начин можемо посматрати. Такође, не тврдим да је гравитација од суштинске важности за тела, а под њиховом урођеном силом не подразумевам ништа друго до силу инерције. Она је непромењива, док се гравитација умањује при удаљавању од Земље. 

Правило IV

Пропозиције у експерименталној филозофији, које су сакупљене општом индукцијом из феномена, морамо сматрати тачним или приближно тачним, упркос било којим супротним хипотезама које се могу замислити, све док се не појави неки други феномен помоћу којег би оне биле или прецизније или искључене.
Ово правило морамо следити како аргумент индукције не би могао бити избегнут хипотезама.

Феномени или појаве

Феномен I

Сателити Јупитера полупречницима, који су повучени до њиховог центра, описују површине пропорционалне са временима описивања, а њихова периодична времена у односу на фиксне звезде које су у стању мировања налазе се у полукубном односу њихових растојања од тог центра.

Феномен II

Сателити Сатурна полупречницима, који су повучени до њиховог центра, описују површине пропорционалне са временима описивања, а њихова периодична времена у односу на фиксне звезде које су у стању мировања налазе се у полукубном односу њихових растојања од тог центра.

Феномен III

Пет основних планета - Меркур, Венера, Марс, Јупитер и Сатурн - са својих неколико орбита обухватају Сунце.

Феномен IV

Пошто су фиксне звезде у стању мировања, онда се периодична времена пет основних планета, као и кружења Сунца око Земље или Земље око Сунца, налазе у полукубном односу њихових средњих растојања од Сунца.

Феномен V

Основне планете полупречницима који су који су повучени према Земљи описују површине које нису сасвим пропорционалне са временима, док су оне површине, описане полупречницима према Сунцу, пропорционалне са временима описивања.

Феномен VI

Месец полупречницима повученим према Земљином центру описује површину пропорционалну са временом описивања.


Пропозиције

После феномена следе пропозиције извучене из њих, којима се описују закони кретања планета. Велика пажња посвећена је утицају Месеца на плиму и осеку. Још већа кометама, које су занимљиве због веома ексцентричних орбита. Тамо где су у прве две књиге биле геометријске фигуре, овде су конкретна мерења, из данашњег угла занимљива због мера као што су енглеска или француска стопа. Њутн користи мерења тадашњих астронома. Углавном рађена у Лондону и Паризу, а нека на егзотичнијим локацијама (што може бити занимљиво због географске ширине), у ком случају можда није било довољно прецизне опреме (на неким местима је то речено).
На крају "општа схолија". Ту се Њутн још једном осврће на "хипотезу о вировима", па онда на кретање тела без отпора ваздуха, да би стигао до савршених путања планета и сателита. Ово кретање могло је бити само дело Творца, што се види из цитата на почетку. Ово је начин да Њутн претпостави "порекло" гравитације које не проучава... Тек је Ајнштајн дао неко њено објашњење, данас још увек непотпуно због слабог повезивања са квантном механиком. На сличан начин данас неки научници (не сви) узимају константе природе (рецимо брзину светлости) здраво за готово или их покушавају објаснити зилионима светова у којима су параметри различити, а у овом нашем ето сасвим нам одговарају...
Иако не могу да прихватим Њутново посматрање односа са Богом (или божанским) по принципу господар-слуга, сматрам логичнијим виђење устројеног света као да је он настао из интелигентног (или рецимо свесног или вољног) узрока, него као у основи бесловесног. Узгред, Њутново посматрање света је у складу с логиком тог времена, нешто раније је Милтон дао чувену формулацију Трон и Монархија Бога.
На крају Њутн даје објашњење своје методе - Ја не састављам хипотезе, а све оно што није изведено из феномена, требало би назвати хипотезама. И без обзира на то да ли су метафизичке или физичке, са окултним својствима или механичке, хипотезама није место у експерименталној филозофији. У овој филозофији одређене пропозиције закључене су из феномена и касније су изведене обично индукцијом.




Коментари

  1. Др.Агбазара је одличан човек, овај доктор ми помаже да вратим свог љубавника Јенни Виллиамс који је раскинуо са мном пре годину дана са својим моћним правописом и данас ми се враћа па ако вам је потребна помоћ, контактирајте га на емаил: ( agbazara@gmail.com ) или ВхатсАпп ( +2348104102662 ). И ријешите свој проблем као ја

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину