После Хенрија Петог... глупости модерне
Гледајући филм Черчил схватио сам да су проблеми заправо почели кад Хенри (или његов наследник) није искористио победу код Ажинкура. Е сад зашто баш гледајући Черчила...
И зашто је то тако могу објаснити. Што рече Боске Црногорцу "Сједи да ти објасним..."
Прво о самом филму уз нужну ограду како добро знам да он не мора да одражава "стварне догађаје", тј. историју, али свеједно може да подстакне размишљање, а што рече инспектор Калахан - мишљење је ко дупе, свако га има...
ЛМ, знао сам ја и раније да је Винстон био за напредовање кроз југ Европе, рецимо Балкан, где су га неки наши чекали, али га нису дочекали, па мислимо да нас је зајебао (што Енглези иначе стално раде), а има теорија да нас је омрзао кад му је у једној кафани Воја Танкосић налупао шамаре. Исувише лепо да би било истина... Осим наших чекали су "савезнике" и они други, па је постојала пјесмица: Партизани спремимо митраљезе, да чекамо краља и Енглезе.
Можда читатељка зна, али да поновимо укратко историјски ток, без тумачења. Хенри је предводио Енглезе код Ажинкура где су победили иако бројчано вишеструко надјачани, уз минималне своје губитке, захваљујући револуционарном композитном луку и убојитим стрелама. То је овековечио Шекспир, а много касније на филму Кенет Брана (у Културном нокауту је Драгослав Бокан рекао да је понет тим филмом одушевљено кренуо на ратиште, испод браде се назирало да суздржава грохотан смех).
Но некако Хенри, или његови наследници нису то капитализовали. Не много касније исти Енглези су класични негативци, док Јованка Орлеанка инспирише посрнули француски народ, њен краљ је жртвује, Енглези хватају а католичка црква осуђује на ломачу. Још касније Енглези су избачени из Француске, тиме са европског копна, а француска нација је уједињена...
А сада један екскурс о току историје. Неко веровање у линеарни напредак уопште није одрживо. Што би рекао Доријан Нуај (духовно) могу напредовати само појединци, групно је човечанство у инволуцији. Ако колективно напредујемо уопште, то је према крају, тиме и новом почетку (Рагнарок, рецимо). У том смислу ако је неко В боље од С (које му сада узима место), не значи да није постојало А које је било боље и од В. Дрзнућу се да критикујем великана, један Драгош Калајић је фамозних деведесетих причао о "антицивилацијском и антихришћанском" деловању тзв. Новог светског поретка. То је радио без икакве ограде, а он је у својој младости (раној фази) критиковао баш хришћанство због истих ствари (егалитаризам, трговачки дух - "небеска плата") због којих је увек критиковао и ове "модерне"... Дакле, хришћанство је пад у односу на нешто што је било раније. Према Ничеу пад је почео са Сократом, а ја рекох нешто пре њега.
Ово је за тему битно просто зато што је (класични) национализам такође (етички?) пад у односу на нешто што је било пре њега, иако је бољи од ове постмодерне либтардске бљузге. Заправо, национализам је својим идеалима, рецимо оним Француске револуције, утро пут њиховој хипертрофији кроз глобалне идеологије и тзв. Владавину Разума. Рушећи наднационална царства довео је до глобалног...
Иначе нам ово сазнање о месту национализма може значити сада у нашој ситуацији, кад се неки позивају на "конкретан национални интерес" и критикују Русију, односно говоре да нам није у том интересу да будемо добри с њом...
Речима Ј.А. Бучилова, гуруа модерне мисли: То што је појам нација стављен више појма народа - први је знак фашизма. То што је појам нација данас 'превазиђен' појмом 'грађанин света' ултимативни је израз фашизма. Крај приче. Дакле, грешка је била већ кад је нација заменила народ.
Е сад, вратимо се на Ажинкур. Шта се тамо заправо догодило? Сукобиле су се две феудалне војске, од којих је једна била у техничком смислу револуционарна (иако је барут, ако уопште, употребљавала тек спорадично). Енглези су употребом стрела најавили будуће време у којем ће класично витештво бити од секундарног значаја, у боју самом. Али за шта су се две стране бориле? Овде видимо добар пример разлике између форме и суштине (нечега што је виша математика за многе "десничаре" у Србији). Хенри се борио за француски престо који му је наследством припадао. Ту је ствар јасна, и за оно време типична. Међутим, француски циљ иако на први поглед исти - краљ (односно дофен) жели престо - временом постаје нешто друго. Он се бори за национално уједињење, те налаже сваком Французу (ономе ко говори француски језик) да стане иза тог претендента, иначе је издајник. Како племенит циљ, рекао би неко данас. Уосталом, нисмо ли се дивили Французима док смо се борили за своје национално ослобођење. Само што су то искористили француски масони... Али сетимо се да је то време феудализма, које карактерише вазални однос. Зашто би неки вазал имао за сизерена француског краља, кад може енглеског (чији су преци истина дошли из Француске, као Нормани)?! Као пример државе, или да кажемо творевине која је пактирала са Енглезима можемо узети једно време доста моћну Бургундију. Сама кнежевина добила је име од древног германског племена Бургунда (као уосталом Француска од Франака) и није чак у различитим временима била на истом месту. Тада у XV веку добила је на значају када су јој наследством припале Ниске земље, тада већ богате са ханзеатским градовима, за настанак капитализма оне ће бити веома важне. Битно је рећи да је Бургундија била земља како Француза, тако и Немаца (у то време ту спадају и будући Холанђани), дакле земља европских народа. Није ли то идеал којем неки популисти и десничари баш данас теже? Њен крах довешће до краја оног рата, али погледајмо прво Јованку Орлеанку.
Иако су је ухватили Енглези против којих се борила, њена смрт (односно пресуда ломаче) нема много везе са националним. Оптужена је да је неовлашћено (а зна се ко је тада био надлежан) "видела Бога", што је тада заправо значило да је видела нешто друго, што би значило да је поседнута или се бавила некромантијом, или нешто слично... Озбиљне оптужбе за "мрачни Средњи век". Није допринела себи инсистирањем на томе да је баш чула Божији глас. То је још више укопало...
Немам намеру да браним Католичку цркву која је уосталом касније на неки начин признала грешку, ваљда ју је беатификовала, или шта већ. Уосталом, касније ће Енглези постати протестанти, Французи остати католици. Иста црква која је оптуживала људе зато што су говорили да се Земља "ипак окреће", данас ће да благосиља геј бракове. Но није све црно-бело јер има конзервативних католика који су против либтардске политике Ватикана, поменимо Стива Бенона и Мела Гибсона (чијег имена јутрос никако нисам могао да се сетим, занимљиво)...
Крај Бургундије значиће коначно крај рата за уједињење Француске. Изван њених граница, Бенелукс ће преузети доста удаљени Хабсбурзи који неће моћи да се снађу када те земље постану протестантске (односно реформистичке, калвинске). Подићи ће се буржоаска и национална револуција која ће најавити будућност. Али њу је још раније најавио француски краљ.
Енглези јесу смрадови, али данашњој Европи кумовали су Французи. То нису учинили чувеном Француском револуцијом, него много раније када су имали прву организовану државу (како то неки историчари знају рећи). Краљ се удружио са грађанством и лојалним племством против онога које је хтело више слободе. Пука припадност народу (нацији) обавезивала је много више него било каква заклетва вазала. У спољној политици деловало се само у односу на нацију (тј. језик), често и против вере (свог схватања трансцендентног). Католици Французи имали су пакт са Османлијама против Хабсбурга, док су у Тридесетогодишњем рату ратовали на страни протестаната. То је отворило пут Француској револуцији, после које (универзалним значењем) неће те обавезивати то што си одређене нације, него то што си уопште човек, а у некој будућности галаксизацијом то што си некакав одређени органски склоп, што си "жив". Слободе на том путу има све мање, чега смо данас сведоци...
Уосталом, сетимо се (неколико пасуса горе) шта је рекао Бучилов.
Многи актуелни догађаји могу се посматрати као борба два не толико система, колико начина мишљења и рада, да не кажем парадигме.
Једна је нови феудализам, или неофеудализам. Друга је виртуелни феудализам, који још називају посткапитализам. Мислите о томе...
Дакле, као што смо код Ажинкура имали две феудалне војске тако и данас имамо борбу два феудална "система". Онда идеолошка разлика није била јасна, она се тек стварала, данас је све јасно, али површински, па многи не иду даље од узвикиваља парола. Не само да бирамо између две врсте феудализма, него обе стране имају "идентитетске политике". Само што је једна органска и територијална, а друга се заснива на фрустрацијама, "виртуелним иденитетима" и когнитивним дисонанцама (неки Афроамериканац каже "мој народ", дакле они друге, беле, боје коже нису његови, али не жели да живи одвојено од њих, да буде "свој на своме", то би већ била сегрегација, кај не...). О свему томе се може још дуго причати и причаће се. Само треба да извучемо историјске лекције, "па би на основу оног што је било могао да знаш шта ће бити", како рече Лауш у филму Бој на Косову.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар