J.A. Buchilov - гуру модерне мисли

Јевгениј Алексејевич Бучилов (Евгений Алексеевич Бучилов), кибернетичар, дипломата, мислилац. Рођен 1956. у Јекатеринебургу, Русија. Тренутно живи у Београду и запослен је као аналитичар при невладиној организацији Центар за модерну деталибанизацију.

Биографија

Бучилов је говорио како је његова биографија одређена већ датумом рођења, јер тога дана су совјетски тенкови рулали улицама Будимпеште, починивши највећи злочин у Европи после Другог светског рата. Сам Бучилов је више пута истицао ту чињеницу наглашавајући како се највећи злочин у Европи после ДСР догодио тада, а не у Сребреници 1995, како неки сасвим погрешно, а вероватно и тенденциозно истичу.

Основну и средњу школу Бучилов је завршио у родном Јекатеринебургу, а на универзитету Ломоносов у Москви је дипломирао кибернетику. После тога служи војни рок на Камчатки који завршава са чином поручника војне полиције. Гласине да је већ тада заврбован за агента КГБ, Бучилов није никада ни потврдио ни демантовао.

Бучилов долази у Београд 1984. као други секретар совјетске амбасаде. Тиме се бави до 1986, када због неких неразјашњених спорова напушта амбасаду и тражи азил у Југославији. Узима држављанство СФРЈ и мења име у Јеврем Алексић.

Бучилов у Југославији

Даље активности Јеврема Алексића обавијене су велом мистификација. Кружиле су гласине да је учествовао у писању Меморандума САНУ, па и да његово отпуштање из совјетске амбасаде није било случајно и да је послужило као логистичка подршка Осмој седници. Званично је Бучилов алијас Јеврем Алексић радио у Нуклеарном институту у Винчи, што је бацило нови вео мистерије. У току ратних 90-их причало се како је био задужен за трансфер тајног Теслиног оружја (познатог као квантни модификатор) из Русије. Неки су причали да је викенде знао да проводи на ратиштима око Сарајева.

Потписивањем Дејтонског споразума Бучилов улази у фазу анонимности (чак за његове појмове). Његово учешће у одбрани земље од НАТО агресије, а вероватно га је било, није довољно истражено. Промена режима 2000. године није довела одмах до великих промена у његовом животу. Ипак, априла 2003. године добија отказ као технолошки вишак у Нуклеарном институту, што су неки сматрали за политички прогон везан за проглашено ванредно стање. На ту одлуку се није жалио.

Неколико претходних година

Нови вео мистификација долази суђењима и осталим покушајима расветљавања утицаја мафије и обавештајних служби на политику у Србији. Наводно Владимир Беба Поповић није смео да помене Бучилова у Инсајдеру, а за њега су мислили да је карика која недостаје у ланцу русофилства у српској политици. Такав ланац би, по речима историчара Николе Самарџића требало да повезује Стаљиновог искреног следбеника Александра Ранковића са Војиславом Коштуницом, тадашњим премијером Србије, као клонираним Ранковићем. Неке друге гласине везивале су Бучилова за сведочења сведока сарадника на суђењу Земунском клану.

Бучилов је отац двоје деце, Марије и Александра, и има унука Николу кога је родила старија кћерка Марија. 

Научна дефиниција политичких појмова

Бучилов је сам говорио да је кључ његовог рада у расветљавању појмова на које су бачене идеолошке магле. Тако заведени слушаоци разних тирада почињу да такве појмове прихватају здраво за готово и у свом свакодневном животу. Расветљавање појмова требало би почети од оних који се узимају за светиње у савременом свету, те би било какво њихово оспоравање, ма колико имало смисла и логике било табу тема. Ти појмови су “демократија”, “Европа”, “појединац”…

Бучилов уочава фашизацију савременог друштва и тамо где многи то не желе, просто не смеју да виде.

То што је појам нација стављен више појма народа - први је знак фашизма. То што је појам нација данас 'превазиђен' појмом 'грађанин света' ултимативни је израз фашизма. Крај приче.

Слична томе је и његова дефиниција Европе, која у ствари негира постојање такве дефиниције.

Границе Европе пре свега географски нису УОПШТЕ дефинисане. Нико и никада није природним границама омеђавао Европу, изузев често израбљиваног Урала као крајње источне линије. Али и та је граница чисто идеолошка, Урал не представља никакву линију после које иде нешто сасвим другачије. Урал је тај статус добио управо због монголско-татарског историјског фактора, када су 'Европљани' демаркациону линију у својој дефанзиви успели да задрже на Уралу. Европа је први пут добила неку своју општу 'европску' свест само кроз свој отпор Монголима, тј. касније, великој Тартарији. И то је била чисто политичка ватиканска конструкција, слично америчкој конструкцији парадигме "западне демократије" током епохе хладног рата са "комунистичким азијатима". Значи, појам Европе је само политички појам, и током историје подлеже исувише великим колебањима и манипулацијама да би задржао своје право на постојање. Ту би реч дефинитивно требало избацити из (макар политичког) речника.

Објављена дела

И овде се сусрећемо са велом мистификација. Једино познатије дело Апологија Апологетике могуће је пронаћи само у неким књижарама у Русији и Кини. То дело је написао још као перспективни студент, 1980. Друго издање дела, ревидирано у складу са променама у свету, написано је 2004. године, али није могло бити објављено у политички коректној атмосфери издаваштва у постоктобарском Београду. Кружиле су гласине да је Бучилов писао колумну у таблоиду Национал под псеудонимом Руби. Наводно је требало да пише и редовну колумну за Идентитет, али је овај лист забрањен увођењем ванредног стања. Свој истраживачки рад везао је за мало познату невладину организацију Центар за модерну деталибанизацију чије активности делују скоро као герилске.