Kupalo

Kupalo se slavi na letnju dugodnevnicu (solsticij), 24.6. – to je, dakle, slovenska proslava početka leta. Smatra se da je to bog Sunca, vatre i žita, mada oko toga ima li zaista status boga postoje brojne rasprave. Kupalo se ne može posmatrati izvan odnosa prema Koledu – Koledo simbolizuje zimski period kojim počinje lagani uzlet Sunca, Kupalo vrhunac sunčevog uspona i početak silaznog perioda. Zapravo ovaj silazak s vrha nije dobar, da je bolje kretanje koje nastaje posle Koleda svedoči nam Mahabharata – junak izrešetan strelama zadržava svoju smrt da bi umro u vreme kada je sunce u usponu.

Koledo i Kupalo su simbolički modaliteti Sunca, što vidimo iz toga što se u oba slučaja pale vatre. U zimskom periodu „badnjak“, leti „lile“ (trešnjeve i brezove kore). Hristijanizacijom se za Kupalo vezuje najviše Petrovdan i Ivanjdan. Vatra simbolizuje tek rođenog boga Koleda (Koledo umire na istoimeni praznik, Kupalo takođe), uoči Ivanjdana na najvišu silu sunčevu. Vatra kao i sunce čisti, oslobađa, blagosilja, uklanja zle duhove i čini da polja budu rodna.

Sve do XIX veka ivanjdanske vatre palile su se na vrhovima planina. Kupalski ognjevi paljeni su Ivanove noći i na Karpatima. I danas se na vrhu Pirineja Kanigu (katalonska sveta planina) na katoličkog svetog Ivana pali vatra. Ista vatra pali se u svim katalonskim domovima, s obe strane granice, i tako simbolizuje jedinstvo Katalonaca. 

Postoje teoretičari koji smatraju da je Kupalo velika letnja svetkovina koju su upražnjavali gotovo svi Sloveni. Zdenek Vana (češki arheolog) je upozorio kako su autori iz XVII veka pogrešno razumevali reči pesama posvećenih Kupalu, kao i sam smisao svetkovine, kao personifikaciju boga Kupala. Tako u spisu Žitija sv. Vladimira govori se kako su Kupalo smatrali bogom žetve, kojem su prinosili žrtve na početku žetve.

Spis Žitija sv. Vladimira opisuje kako omladina plete vence od različitog cveća, koje stavlja na glavu i telo. Oni pale vatre, uhvate se za ruke i pevaju pesme u kojima se pominje Kupalo. Zatim „preskaču vatru i sebe same žrtvuju demonu Kupalu i mnogo je drugih domišljatosti demonskih sa ovim povezano, tako da nije pristojno da se rečima opisuje“.

Ovim se naznačuje niz erotskih sloboda u ovim svetkovinama, koje postoje, i donekle su se održale, i u vezi sa Jarilom (hristijanizacijom Đurđevdan). Treba pomenuti i praznik Rusalije, takođe u proleće, posvećen naravno rusalkama. Ovakve scene je Tarkovski predstavio u filmu Rubljov, što kod njega ima ulogu iskušenja duše mladog hrišćanina. Sasvim hristijanizovanu verziju imamo u filmu Pad Italije, kada Ena Begović ulazi u more pa kaže "S mene kuga, s mene smrad, danas nam je sveti Ivan". Inače, moguće da je kupanje na otvorenim vodama nekada pre Kupala bio zabranjeno, kao što je i danas, makar što se tiče spasilaca na plažama. 

Grim, međutim, nije izrazio nikakvu sumnju u postojanje Kupala kao božanstva. Navodi da se u Češkoj krave provode ispod vatre da bi se zaštitile od veštica; Rusi slave boga žita Kupala. Tamo prevode i stado preko vatre, dok pevaju pesme posvećene bogu. Time bi krave zaštitili od šumskih demona.  Za M. Popova „Kupalo je bog plodnosti u Kijevu, drugi je posle Peruna“

Iako bi drugačije zaključili iz imena, Kupalo je svečanost u čast Vatre. Zapaljena drvena kupa je u jezičkoj vezi sa imenom svečanosti kupalnica. No Kupalo je ipak povezano i sa Vodom, svetkovinama u različitim zemljama zajednički su motivi: ritualno kupanje, spaljivanje i preskakanje vatre, oblačenje i sahranjivanje simbolički napravljene vatre, sve to u vezi sa neobuzdanim ponašanjem.

U pesmama posvećenim Kupalu pojavljuje se motiv svadbe brata i sestre, koji simbolizuje mističnu vezu Vode i Vatre, a isti smisao imaju i plavo-žuti cvetovi trave livadarke (ukrajinska zastava?). Slični motivi javljaju se u baltičkoj i uopšte indoevropskim mitologijama. 

Kod Srba postoji običaj da se u ritualu vađenja „žive vatre“ stoka proteruje između takvih vatara. „Živa vatra se obično vadila leti… Vađenje vatre se obavljalo na mestu predviđenom za održavanje svetkovine. U blizini neke vode (potoka), kroz neko uzvišenje prokopavao se prolaz kroz mali tunel. Kad se izvije živa vatra, njome su se palile vatre na istočnoj strani prokopa, s leve i desne strane. Posle toga se kroz prokopani otvor proterivala stoka i prolazili su ljudi“ Srpski mitološki rečnik.

Ove vatre su, nema sumnje, po karakteru i snazi magijskog učinka povezane sa božanstvom, a njegovo najveće delovanje je tokom leta. Hrišćanska crkva je radi taktičkog suprotstavljanja bogovima izvela svoj „svetački panteon“, pa su ovakvi običaji vezani za dane svetaca.

Prema raspoloživom folklornom i etnografskom materijalu vidimo da je Kupalo bog letnjeg sunca i obilja, plodnosti, čija proslava pada na dan rođenja, u hibridnoj dvoverskoj varijanti, Ivana Kupala. U srpskoj tradiciji nemoguće je odvajati Kupalo – letnje, od Koleda – zimskog. 

Preživeli običaji govore nam o onome što je bilo nekada. Nekoliko dana pre Petrovdana srpska deca počinju da se spremaju za taj dan. Skupljaju trešnjevu koru i smolu. Trešnjevu koru naslažu u rascepljeno drvo, oblepe smolom, pa tako pripreme buduće baklje i stave više vatre da se suše. To je „lila“. Uoči Petrovdana, kad se stoka dotera kući i namiri, skupe se deca obično kod one kuće u čijem toru ima najviše stoke. Iz svake kuće dođu muška i ženska deca koja mogu da nose „lilu“.

O Kupalu i mnogim drugim temama naše stare vere možete više čitati u knjizi Srpska mitologija, Sretena Petrovića.

Ivan Vukadinović