Топоними, језик и словенска митологија

Прилог науке о језику у реконструкцији митологије

Мора се одмах казати да су етимолошка истраживања за ствар митологије тек на почетку. З. Вана сматра да у многим случајевима, када је реч о пореклу словенских митолошких имена, лингвисти нису дошли ни до какве опште сагласности. Они су навели разнолике варијанте тумачења, не само код загонетних имена као што су Хорс и Симаргл, него и код официјелно словенских имена као што су Стрибог, Мокош, Сварог, Велес и Перун.

Постоје, свакако, и појмови које лингвисти у суштини сагласно интерпретирају. Реч је о основном појму бога који долази од индо-иранског "бхага, бага", а тако ствари стоје и у погледу других религиозних појмова као што су: ватра, вера, свети, жртва, реч, који се, сви скупа, доводе у везу са иранским културним кругом (А. Меилет, П. Јакобсон, Ј. Курилович, В. Мачек). Каткада долази до открића изненађујућих паралела, нпр. хетитског бога Перунаша са словенским богом Перуном (В. В. Иванов, Вана). Исто тако, као теоријски значајан резултат лингвистике јесте и да Словени нису имали никакав заједнички израз за храм и идол. Овај став иде у прилог тези да су се Словени молили у природном амбијенту, у шумама, крај река, извора, на високим планинама, поред моћних стабала. Храм, као и идол, представљао је сам природни амбијент. 

Топономистика. У истраживањима духовних наука, пре свега у савременој антропологији, незамисливо је испитивање древних модела религијских форми, посебно реконструисање појединих националних митологија, без уважавања доприноса језичке науке и у томе посебно топономастике, која је једна од важних дисциплина и незаобилазан извор за сагледавање целине митолошких система. О томе је са великом компетентношћу говорио савремени истраживач Б. А. Рибаков. На највећу жалост, каже он, топономастика је слабо проучена као извор за митологију. У топономији је, међутим, сачувано много материјала о изворном веровању који не налазимо у постојећим писменим изворима, а свакако је постојао у митолошкој свести народа, у обредима и култу. Тај извор, да се приметити, посебно је важан за изучавање српске митологије. Наведимо неке очигледне примере из топономије на нашем простору: "Перун" и "Перуника" - као траг, односно сећање на бога Перуна; "Велес" и "Вележ" - указују на бога крупне стоке Велеса или Волоса; "Триглав" или "Троглав" / "Троглава" или "Триглава" на богове Триглава / Триглаве; "Тројан" и "Тројана" - на богове Тројана / Тројане; "Св. Вид" и "Св. Вит", "Витоше", "Видуше" - говоре о Световиду; "Девица", "Девин" и "Девча" - указују на присуство у обичајима и култу женског божанста Девице. Интересантно је, међутим, да се у погледу топонамистике, осим трагова Јарила и Рујевита, налазе и трагови бога Прове али и великог источнословенског божанства Мокоше. Управо због свега тога, брижљиво и широко скупљени називи у свим словенским земљама могу у будућности дати значајнију и потпунију слику о распрострањености поменутих божанстава, за разлику од оне слике која се заснива на крајње фрагментисаним писменим изворима. 

Сретен Петровић

Српска митологија