Змајевити јунак је митска алегорија соларног српског пантеона

Теза: Под песничком копреном "Змаја" у новијој српској митологији и даље се налазе остаци хтоничних, териоморфних елемената из најстаријег српског и словенског веровања.

О томе говоре следећи моменти: "крила", "орловска панџа", "змајевско обележје" на десној руци, "бич вучје длаке". Све су то атрибути које носе наши змајевити јунаци - митски хероји, које овде интерпретирам као "митске алегорије богова српског соларног пантеона". Уосталом, и њихов женски пандан "виле", као младе и лепе жене, осим "крила и окриља". имају још и "козја" или "коњска копита", што иде у прилог истоветним прежицима из епохе териоморфног обликовања митских представа. 

Два лика: Змија/Змај, као симбол српског митолошког хтонизма, односно поетског антропоморфизма, диференцирају се и у погледу њиховог станишта: Змија је крај извора, Змај је у планини.  Дакле, њихову космолошку вертикалу чини опозиција: Вода - Планина, Доњи свет - Горњи свет. Владимир Проп је сугерисао идеју по којој се представа о змији-чуварици вода може срести код првобитних народа. Змија је великих размера. У доба владавине антропоморфних представа, улогу овога чудовишта код Срба преузима аждаја, каткада троглава, која борави у води или поред језера, и има искључиво негативну функцију. Она је, насупрот змају, у основи недоброхотно биће. Персонификована и обликована према новом повесном искуству народа, Змија или Ала постаје Влах Алија, са видно негативном конотацијом. Мотив чудовишта крај језера, осим у српској митолошкој традицији и књижевности, веома је добро очуван у грчкој, као и у другим блискоисточним митологијама.

Транспаренција млађих митолошких ликова. У српском мито-поетском систему, у Јастребачком пантеону, налазе се бар три духовно-садржајне основе: старији митолошки супстрат - аријске и прасловенске провинијенције; хришћанска религија; и најмлађи слој, архетипски уобличено историјско искуство Срба проистекло из динамичког освајања животног простора од 6. до 14. века. Хтонизам, с једне, и аријска прасупстанција са хришћанском вером, с друге стране, били су богато темељно прерађени и посредовани богатим и делотворним формативним моћима народне имагинације, која је у "меланхоличном патосу" испевала своје најбоље песме у периоду после снажног политичког и културног успона, иза којег је уследио катастрофални државни слом. Тако су и представе аријске и прасловенске религиозности и хришћанска вера изгубиле део своје аутентичности, подвргавајући се мерилима једног динамичног и органски проживљеног историјског искуства. Симболика аријских и словенских божанстава, односно древног српског пантеона, као напола аутентично српског, била је песнички транспонована и обликована у новом националном кључу, успостављањем аутентичних српских ликова, који су повесно препознатљиви и уједно подигнути на виши митолошки ниво.

Које задатке има митолог, односно етнолог, када се нађе суочен са грађом из наше народне књижевности и фолклора? Пре свега, он мора бити кадар да уз помоћ алегоријског метода тумачења наше народне књижевности установи дубљи, прастари митски садржај који се крије, на пример, иза хришћанског лика св. Илије, односно, на другој страни, да у епској поезији тзв. косовског и покосовског циклуса, свуда тамо где се помаља несумњиво историјски лик, какав је случај, на пример, са Милошем Обилићем и Марком Краљевићем, открије претходно егзистирајућу, митску космолошку структуру тзв. неисторичног бога. Једном речи, ваља обратити пажњу на питање: нису ли неки ликови у причама у ствари богови, односно отеловљење космогонијске, не-антропоморфне структуре?

Сретен Петровић

Српска митологија