За јединство уметности и живота

Карактеран човек, у извесним околностима, може да начини само један избор. Човек који под истим околностима види два избора можда је уметник живљења, али тешко да заслужује неко поштовање.

Ото Скорцени, Специјална мисија

Ја сам у филозофском и светоназорном смислу мониста. То значи да сам против лажних подела, уосталом једна од највећих индијских школа мишљења назвала је себе адваита, што значи не-двојство. Далеко сам од оних система по којима животиње немају душу, а за човека би важила посебна правила (питајте Декарта). Или прича да треба да сузбијемо "анимално" у себи. Ау контре, мислим да од животиња треба учити. Нисам ни за неко временско двојство, по којем смо сада нешто битно другачији од наших старих, па неки весељаци тврде како свест постоји три хиљаде година (нема везе с Библијом, на шта је помислила пријатељица, они мисле да (само)свест настаје у неком тренутку "цивилизацијског развоја"). Ако је тако и било, можда је човек том њиховом свешћу више изгубио него што је добио...

Наравно, то значи и да су у суштини бесмислене поделе на материју и ум (односно дух). Јер како би Бертранд Расел рекао - материја је мање материјална а ум мање духовни него што мислимо. Овде говоримо о филозофским проблемима који (ме) воде у неутрални монизам. Али уопште не морамо тако далеко, јер немам намеру да причам о избегавању двојства на неком метафизичком, већ на једном сасвим конкретном животном и стваралачком пољу. Метафизика је наравно основа, а како и ту избегавамо двојство можемо рећи да на метафизичкој равни важе у принципу иста правила као и на животној.

Куда двојење може да води видећемо на конкретном примеру. Тако ће Биљана Србљановић једном рећи "ja da se pitam, a hvala bogu ne pitam se..." Реч је била о приступању НАТО-у где умјетница (dramaturškinja, spisateljica... како се то већ зове) је као pacifistkinja против војног савеза, али је у "nacionalnom interesu" да не буде против... Она је за то да се као нека активисткиња о нечему не пита (да "потисне свој глас", који као има), али се као кандидаткиња за место градоначелника Београда "питала" па обећала да ће да хапси "džibere", као да се кандидује за место јавног тужиоца или судије... Како то утиче (повратно) и на уметност можемо видети по томе што је једино "култно" што је ова персона у подугачкој својој каријери створила остаје серија Отворена врата, а она је тада била десничар... У сваком случају доста о особи која се на твистеру хвали како јој је муж "onaj što nas je bombardovao" (ово је цитат).

Дакле, јасно је куда ово води. Ја сам по неком геополитичком опредељењу евроазијац, а моји светоназори и неко усмерење јасни су онима који су ове блогове читали. Да ли ћу онда кад пишем бити атлантиста? Мада, могло би се и тако нешто писати, као експеримент... Обрнуто, ако сам у својим делима за Евроазију, зашто за исто не бих био када рецимо изађем на изборе. Јери треба гласати за "реално"?! Па зар ми сами не стварамо реалност!? Или што рече пријатељ Зоран Стефановић (на мојој промоцији) писац почиње да живи живот својих ликова. Има ту и ескапизма (шта за сада не може у стварности нека буде у уметности). Али ескапизам није трајно опредељење, већ само привремено склониште, лутање по другим световима из којих се враћамо јачи за борбу у овоме. Шта то може практично да значи видећемо касније, за сада само рећи да причамо о вредностима, као на пример овде. 

Неко би рекао да уметност (писање) није само ређање ставова, у том случају пишемо памфлете. И тај неко био би у праву... Најпопуларнија су она дела која се баве међуљудским односима, то је мејнстрим. И ако ти односи као такви (рецимо мушко-женски) нису основна тема (костур) дела, они су итекако "месо", нешто без чега дело није занимљиво. Књижевно дело има ликове, а ликови би требало да су "живи" (непредвидљиви у извесној мери), кроз њих се преиспитују ставови. Уочимо да то не ради само читалац, него и писац. Дакле јопет имамо јединство дела и живота - уметничко дело повратно утиче на његовог ствараоца, он "расте" са својим ликовима, почиње да живи њихов живот... Најзад, не заборавимо да писац ствара ликове према себи, они се понашају како би се он негде понашао, или су ето експеримент ако замисли како се не би понашао. Наравно, ликови треба да сами "дишу", да "расту" како смо рекли, али и тај живот и раст долазе из неке уметничке подсвести, ако не саме свести...

Има још један битан елеменат који би неко могао потегнути ако се једначе уметнички и остали ставови. Он се односи на тзв. објективну реалност која не мора бити по вољи уметника, па би он требало да направи разлику између "фантазије" и онога што је "реално". Исто би требало да важи и за читаоца. Као писац серијала Агарта, био сам суочен са питањима (из зезања или стварног ложења) где је улаз у Агарту (подземни свет)? Али већ из мојих дела би проницљивом читаоцу било јасно да није толико реч о физичким улазима (иако се они наравно помињу), колико о симболичком значењу, дакле "симболичком улазу" у другачију стварност. Дакле како миримо фикцију и факцију?

Кренимо од вере у нешто као личне ствари човека. Ако би некоме тако нешто можда и пало на памет, ни у највећим теократијама није на суду било доказ оно "Бог ми је сведок", без икаквих других доказа. Могу се ту постављати неке циничне примедбе у смислу да ако већ верујемо у Бога, онда би требало да верујемо да ће најгора казна уследити ономе ко лаже позивајући се на истога, дакле нека световна казна му онда није ни потребна (ако ће да се овоземаљски на тај начин "извуче"). Међутим, ствар је сасвим другачија и можемо кренути од онога што Бог заправо јесте, а што људи воле да виде другачије. Али можемо се сасвим спустити на земљу па рећи - ми на овом свету бијемо овосветске битке, неће се Бог спустити па се борити са нама (или можда хоће, ал' на самом крају), ми треба да се својим снагама изборимо. У Господару прстенова Бог се не појављује, али је зато Мордор итекако реалан. Мислите о томе! Наравно да се неће у животу појавити ни неки лик из Господара или Агарте, ко није случај за Лазу то добро зна. Зашто се онда читају или гледају таква дела, зашто могу постати битнија у кризним временима? Шта у осталом из њих можемо добити?! Ствар је врло проста - реч је о систему вредности, какав треба да је исти у уметничким делима и животу, личном и (гео)политичком. 

Ми смо све што покушавате да избегнете

 Ми смо чудовишта и деве

Ми смо изопштени и поуздани

Ми смо и сами Богови

Видите нас и видите животињу

Рекао би Sarenth у свом Јотунбуку, и то ће бити цитирано у новом роману потписника ових редова. У међувремену драги читаоче, размисли о овоме што рекох...

Иван Вукадиновић

Погледај: Црна пилула