Анализа материје

Када сам се дрзнуо да енергију дефинишем као стабилно стање материје, направих грешку у корацима, јер материју нисам уопште дефинисао. Овде већ имамо мали језички проблем, јер нам је на основу добро познате Ајнштајнове формуле "материја", односно маса, размењива за енергију. У том смислу не бих рекао да сам много погрешио ако сам енергију описао као "врсту" (односно рекох стање) материје. Али како зовемо оно друго стање?!
Кад сам био у школи, ако се добро сећам још основној, учили смо да се материја састоји од енергије и супстанције. Међутим, супстанција се дефинише као темељни облик битка, оно што постоји по себи. За Декарта је Бог био прва супстанција. Школа дијалектичког материјализма сигурно није под супстанцом сматрала Бога, али је њено виђење не много мање метафизичка спекулација. Управо је циљ Бертранда Расела да избегне такве спекулације - да иде докле је дошла физика, и колико може ка гранама нових сазнања (нпр. да ли је простор-време континуално или дискретно). Чисто узгред, маса није добар назив јер то је ипак једно својство, мада фундаментално "материје". Можда би најбољи назив био барионска материја, но то је компликовање. Иначе, ако бисмо сместили тзв. тамну материју (не-барионску) у систем физике, што ће можда једном бити учињено, онда би морали да тражимо неки трећи назив. Стога је најбоље остати на речи материја (где дакле не спада енергија) - са или без наводника.

Овога пута нећу дефинисати ту материју (у стање које није енергија), него ћу се кратко осврнути на, може се рећи, капитално дело Бертранда Расела Анализа материје (The Analysis of Matter). Ово дело написано је пре стотинак година и још увек је актуелно у филозофији науке. Иако се тада није знало за, рецимо, неутрон (Расел у том смислу погрешно спекулише са могућношћу анхилације протона и електрона, но није се знало ни за антиматерију, односно позитрон с којим би се стварно електрон анхилирао) дело је можда незаобилазно у покушају да схватимо шта нам заправо физика говори.
На основу научних сазнања Расел долази до свог описа света који превазилази "безначајну" поделу на материју и ум. Овај закључак не долази од неке априорне потребе за "нечим трећим", него из потребе да се разумеју научна сазнања тог времена, а да се избегну спекулације. Останак у дефиницији света као "материје у покрету" носио би терет контрадикција (које би се само спекулативно разрешавале) док идеализам (за који Расел више пута каже да није у супротности са физиком) по себи носи спекулисање о природи света, односно ума који иза њега стоји, што Расел такође не жели. У том смислу се ограђује (али само у томе!) од тада најпознатијих филозофа науке, са којима је такође сарађивао - Whitehead, Eddington
Схватање да материја није толико материјална, а ни ум толико менталан нужно води у неутрални монизам. Ми не опажамо физичке појаве "по себи", већ само оно што нам је "у глави", али као резултат опажаја нечега што стварно постоји (а што физика само математички моделира). Свет се тако не састоји од "атома", него од догађаја. Ови догађаји су тако опажаји и партикуле. Партикуле се не дефинишу толико метафизички, колико сазнајно. То нису Лајбницове монаде, него објекти који можда имају неку унутрашњу структуру, али према ономе што физика тренутно зна - та структура нам ништа не значи. Некада је атом био партикула, па није више. На тај начин је електрон код Расела догађај (односно партикула), а данас би то могла бити хипотетичка струна
Што се опажаја тиче, они су ментални, у глави. Опажајем не сазнајемо ствари по себи, било би то доста наивно. Ми само можемо имати сазнање о ономе што смо директно или индиректно опазили - измерили, сазнали читањем. Како више људи опажа исте ствари, ови опажаји се групишу око "центра", дакле нормални опажај је нека статистичка средина. Ако нам опажај није такав можемо посумњати да није добар, валидан, "нормалан"... 
Није ово једини покушај да се објасни свет путем "нечега" што би нам се приказивало као две стране истог новчића. Тако код Спинозе имамо протежност и мишљење, код Шопенхауера вољу и представу, језиком модерних наука могли бисмо рећи енергију и информацију. Што се последњег тиче већ сам указао на рад Влатка Ведрала
Раселов рад се од осталих разликује великом опрезношћу, која често одлази у агностицизам. То није постављање система (па ако се чињенице не уклапају... како рече Хегел) како су то радили ранији филозофи; нити ипак пристрасна одбрана властите теорије (хипотезе) како је код модерних научника. Наравно да савремени научник тежи да му теорија буде проверљива, али тешко можемо рећи да није мотивисан да је одбрани, и тако бар мало пристрасан. Код Расела се то не види, па ипак је његов неутрални монизам претпоставка, која није емпиријски одбрањена. Некакав "недостатак детаља" може ипак да бар мало разочара...
Одбијање спекулација овде је урађено у односу на физику. Расел на једном месту каже да се може веровати у то да ће коњ на кога си се кладио победити на тркама. Чини ми се да ни сам није био свестан неких импликација ове узгредне примедбе. Јер, ми можемо научно или здраворазумски одредити вероватноћу победе неког коња, па тако у њу више веровати. Кљусе тешко побеђује, зар не... Но, ако идемо овако зихерашки, онда нам је и квота (добитак) много мања. Ерго, ако желимо више добити, више морамо (у свом веровању) ризиковати. На основу онога што знамо није тешко веровати да ум трули заједно са телом, да оне "слабе струје" којима објашњавају виђења у клиничкој смрти брзо нестају, и сл... али шта тиме добијамо!? (Наравно, ова моја примедба се не односи на метод физике или неке друге науке - већ на живот)
Из ове књиге тако нећемо сазнати шта је то "нешто" што би стајало иза материје (појавног света). Не верујем ни да се може сазнати из парњака књиге - Анализе ума (The Analysis of Mind). Нисам прочитао, али намеравам. Остаје нам да завршимо како се завршава Раселова Анализа материје. As regards the world in general, both physical and mental, everything that we know of its intrinsic character is derived from the mental side, and almost everything that we know of its causal laws is derived from the physical side. But from the standpoint of philosophy the distinction between physical and mental is superficial and unreal.
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović