Беседа Гелимера (Велимира) и Јустинијану

Гелимер тако жестоко навали на непријатеља да би, да бејаше наставио путем победе, без сумње истерао Грке из Африке једном за сва времена. Но пропустивши ту прилику, даде Велизару времена да прикупи нове снаге. Сукобише се још двапут на бојном пољу и Гелимер се борио вешто и срчано, но срећа, којој је обичај мрким погледом погледати онога коме се раније смешила, бејаше тако несклона Вандалима да Грци сасекоше Гелимеровог брата Зангона и велики део те бројне војске вандалске, а сам Гелимер паде жив у руке непријатељу. Када га изведоше пред цара Јустинијана и кад увиде како је након дугих година с великих висина пао у најгору беду и ропство, кроз смех рече: "Таштина над таштинама и све је таштина" (Проповедник 1,2)

Будући да беше учен човек и познавалац класичних и филозофских дела, одмах потом додаде: Ја се не чудим, дични царе, што сам одједном из среће запао у несрећу, јер позната ми је нестална природа среће којој је обичај у шали рушити и уздизати смртнике, но и те како се чудим што  ми је до сада било могуће одолевати њеној превртљивости. Не би то било тако да нисам ум свој опасао снажним заклонима и да нисам узео у обзир да је свако кога мајка роди подложан презирним поругама судбине, а тим више они који се налазе на челу држава и царстава, јер што се више истичу то су лакша мета њезиних удараца. Стога сада, када сам и сам то искусио, сматрам да се они ниског положаја имају сматрати срећнијима од краљева, јер осим што уживају решени брига које повлаче за собом височанство и власт, у дубини душе, уз друге удобносто које им доноси скроман положај, знају сугурно да ће, ако им је срећа противна, мало изгубити, јер много тога и немају. Краљевима се, напротив, који толико тога поседују, чини мучним пасти с висока положаја у најгору беду, као што могу за себе рећи ја који сам заповедао војскама, градовима,  покрајинама, усред толиких наслада, уживања и задовољстава, живећи у изобиљу и уливајући страхопоштовање својим људима, да би ми ни недуго затим нестао чак и комад хлеба којим бих утолио глад, сунђер којим бих обрисао сузе и цитра која би ме утешила у мом болу. 

Стога ће, царе, ко буде разматрао твоју и моју победу, мене сматрати достојнијим победником од тебе. Јер ти си однео победу над једним краљем, што свакодневно толики други и чине, а ја сам однео победу над никад ни од кога побеђеном срећом; ти си скршио онога који је од ње скршен, а ја сам оборио на тле њу која, премда ме скршила, није ме ипак победила; ти си се борио против човека који се борио с глађу, а ја против оне која се није могла заситити мојим јадима; ти против једнога земаљског кнеза, а ја против царице и краљице свих држава и царстава. А да је истина да сам је победио, погледај и увери се да сам још увек жив и да ме ниједан њен ударац није срушио на земљу, већ јаде своје подносим неустрашива духа. По моме је расуђивању то већа победа од оне коју си ти нада мном однео покоривши ме, јер својствено је оружју да побеђује, но није човеку својствено, ако није више од човека, срећу надјачати. Теби ће, дакле, припасти слава што си себи подчинио вандалско краљевство, а мени што сам се срећи покорио, против које ћу моћи убудуће срчаније се борити, јер ми нема више што одузети, осим овога живота. Знам ја царе да ти мој живот не желиш, јер кнез велик попут тебе не мора бити само моћан и непобедив на оружју, него ништа мање од тога и милостив. Па чак и кад би желио, и тад срећа не би могла рећи да ме победила убивши тело, али не и дух, који је сам по себи бесмртан и за који знамо да у њему почивају суштина и бит човекови, будући да је ова спољашњост наша, на коју се прстом указује, тек сенка а не права сила наша. 

(Мавро Орбин, Краљевство Словена, 123-124)