Лајбницова Теодикеја

Није мала ствар бити задовољан Богом и васељеном, уопште се не плашити онога што нам је суђено, нити се жалити на оно што нам се дешава.

Г. В. Лајбниц, Теодикеја

Готфрид Вилхелм Фрајхер (барон) фон Лајбниц, (нем. Gottfried Wilhelm Freiherr (baron) von Leibniz; Лајпциг, 1. јул 1646 — Хановер, 14. новембар 1716) био је немачки филозоф, математичар, проналазач, правник, историчар, дипломата и политички саветник лужичкосрпског порекла. Дао је значајан допринос у оптици и механици. Сматра се последњим човеком енциклопедијског знања западне цивилизације.

Као филозоф рационализма Лајбниц заступа детерминизам, међутим као хришћанин (и можда из још понеког разлога) он жели да одбрани оно што људи зову слободна воља. Испрва он брани слободну вољу Бога лично. По Лајбницу Бог не делује по геометријској нужности, него бирајући оно што је најбоље. Оно што је по Лајбницу "геометријски нужно" је оно чему би било каква друга могућност била противуречна. Међутим, у свету око нас (природи, друштву) ствари могу да се одиграју овако или онако. Оно што је предодређено (као и цела будућност) није једино могло бити тако, могло је бити и другачије. 

Овде треба бацити светло модерних сазнања. Јасно је да су у Лајбницово време димензије простора и времена биле међусобно одвојене, а оно што зовемо "материја" се мењало са њима у позадини, према физичким законима. То је Њутнова слика света (не треба много подсећати да је Лајбниц независно од Њутна дошао до истог - инфинитезималног рачуна). Међутим, пре сто година, а на таласу нових открића, Бертранд Расел је геометрију сврстао у физику! Каснији радови са топологијом (исувише компликовано за мене, уосталом не сналазим се најбоље у простору) дају му у потпуности за право. Међутим, свака геометрија је и даље дедуктивна - заснива се на аксиомима, који се могу разликовати. Из геометрије се извлачи простор-време, а на неки начин и параметри материјалног света. Вратимо се Богу јер испада да је могао да одабере ову или ону геометрију, али не онда оно што је у оквиру једне противуречно. Нешто слично је и Лајбниц рекао (он узима могућност да је Бог могао и да не створи свет).

То нас доводи до једног од највећих доприноса Лајбница модерној мисли (тешко је изабрати). Лајбниц уводи идеју паралелних светова. Од свих тих светова Бог је изабрао најбољи могући. Данас би неко рекао да се бавио методама оптимизације, и Лајбниц би се са њим сложио - јер он помиње економичност (Бог не делује стално чудима) што је помало чудно спроћу свемоћног бића којем ресурси не би требало да буду проблем. Чисто узгред, из угла данашње науке бисмо могли закључити да је Бог економичан у правилима, у материјалу много мање, а у простору и времену сигурно не - наравно, ако сасвим антропоцентрично (или барем геоцентрично) сматрамо да је овакав облик живота који даје интелигенцију (а у познатом свемиру знамо за по једну истанцу обе ствари) оно најбитније...

Но, вратимо се паралелним световима. Одакле они долазе? Лајбниц даје леп назив - океан могућности. Бог није створио тај Океан, извукао га је из себе. Пантеиста у мени рекао би да тај океан могућности јесте Бог. Но, није ли океан могућности исто оно што данашња физика сматра неодређеним светом пре квантног прелаза, оним у којем више ствари постоји у композицији и одређен је Шредингеровом функцијом. Сам Шредингер је рекао да пре квантног прелаза ствари (светови) постоје у потенцији. Копенхашка интерпретација на делу! А пре више од триста година је исти Лајбниц чистим умовањем (а приори) дошао до идеје монада, које неодољиво подсећају на субатомске честице. Оне су "нематеријалне" (непросторне) јер све што заузима простор може се даље делити. Двеста и кусур година касније Расел у свом делу Анализа материје објашњава да је проблематичан Ратефордов (материјалан, просторан) опис електрона, јер он подразумева неку област из које не може добити никакав податак о унутрашњој структури. Са друге стране, Хајзенбергов опис који је чисто математички и статистички одговара истини. Међутим, Расел наводи проблеме око недостатка међусобне интеракције Лајбноцових монада које живе у престабилисаној хармонији...

Вратимо се ономе што јесте тема - објашњењу постојања зла и "одбрани" Бога (што значи теодикеја), објашњењу појма слободне воље, итд. Према Лајбницу постоји разлика између антецедентне (претходне) и консеквентне (финалне) Божије воље. Бог не жели зло, али га допушта из својих разлога (савременији идеолози су правдали своје деловање "вишим циљевима", што је добило по правилу негативан и ироничан призвук). Овакве ставове Лајбниц сматра "природном теологијом", што ће рећи да се извлачи из тога да сматрамо неко биће савршено добрим, свемогућим и свезнајућим. То биће не мора бити бог описан у Библији. 

Међутим Лајбниц не брани било ког, већ баш библијског бога, и ту улази у расправе са теолозима тог времена, од којих расправа са неким Бејлијем заправо обухвата већи део књиге. Има ту свега - томиста и молиниста, социјанера и оних о којима потписник ових редова мало више зна - картезијанаца и спинозиста. Ко жели да студира теологију вероватно му није досадно...

Према Лајбницу Бог не делује по геометријској нужности (већ поменуто), већ по моралној. Међутим, морална нужност је и даље нужност. Ако неко делује по моралној нужности да мора бити добар, ја га не могу сматрати апсолутно слободним. Наравно, може се причати о различитим дефиницијама слободе... А та морална нужност произилази из саме божанске природе. Лајбниц углавном критикује Спинозу, мада му понешто и признаје, али овакво његово објашњење је веома блиско Спинозином. Спиноза каже да је Бог најслободнији јер делује по сили своје природе, док све остало делује према Божијој природи. Међутим, Бог није одредио своју природу (што и Лајбниц каже). 

Лајбниц оптужује Спинозу да је Богу одузео разум (и свест?), оставивши му само снагу. Колико се сећам, Спиноза тврди да је људски појам разума непримењив на Бога. Ја ћу изнети став (са којим би се читалац могао сложити кад зрело размисли) да су уобичајене (људске) дефиниције разума и интелигенције сасвим непримењиве на свемогуће и свезнајуће биће. Нешто је друго ум и свест, ове бисмо појмове могли Богу приписати, мада их је много теже дефинисати.

А како стоји ствар са људима? И овде је све предодређено, али није геометријски нужно. Дакле, човек је могао урадити овако или онако, али је урадио према својим склоностима. Али те склоности не потичу од човека, мада је он могао одабрати и другачије. Чини ми се да је ово најслабији део Лајбницовог дела. Уосталом, Лајбниц другде дефинише, а овде неколико пута помиње принцип довољног разлога - ниједна ствар се не дешава да за то нема неки разлог. Слободну вољу можемо различито дефинисати, међутим ничим не можемо доказати да је човек створио те разлоге који су (на крају) утицали на његово понашање. Жао ми је Готфриде, али ти разлози могу потицати само од Бога, ако већ прихватамо да је он први покретач. Али погледајте приложени линк, нису ли схоластичари то већ закомпликовали, а ни Лајбниц се од тога није извукао. Артур Шопенхауер, који је докторирао на Лајбницовом принципу довољног разлога је ту ствари поставио на своје место - код њега слободне воље нема. Међутим, Шопенхауер се декларисао као атеиста, а у западну мисао је уводио будизам и уопште источњачка учења. 

Изнећу и неке своје ставове. Слободна воља је одговорност, а важи и обрнуто. Човек није створио себе, још мање свет који га окружује, па не може бити метафизички одговоран. Због тога неке вечне казне, па ни награде немају смисла. А не би га имале ни да "слободна воља" постоји, само под условом да се "души" иста дозволи и после смрти (али то је склизак терен - ем о томе не знамо ништа, ем матера црква тамо нема јурисдикцију). Човек јесте одговоран пред другим људима и оним што људи праве - заједницама (племе, народ, држава, нација, култура...). Због тога постоје закони, па и морал, односно етика. 

Имам ја и своју теодикеју, која чека да буде написана, а макар блог ћемо ускоро видети. Зло постоји зато што се ствари међусобно разликују. У том смислу ово јесте "најбољи од могућих светова", зато што бољи свет (свет без зла) геометријски није могућ! Наравно, ми можемо (али - можемо ли!?) замислити свет где је све исто и непокретно. Било би нам досадно у таквом свету, зар не. Остављам читаоца да о томе размисли, уз мали хинт - зашто се утопија и антиутопија међусобно много не разликују?! (Нпр. у Хакслијевом Врлом Новом свету се људи не плаше смрти...)

Оно где је Лајбниц много бољи је побијање некаквог "турског фатализма" (могуће да је претерао у европоцентричном портретисању источних народа). Бог не делује хиром и деспотски, већ према узроку и последици. И човек треба да делује следећи узроке и последице, а не "препуштајући се судбини". Ту негде спада и лењи софизам, који нам препоручује да не радимо ништа, јер је будућност ионако одређена. Човек ионако не зна како је све одређено (а да зна идеју акције би било заиста тешко бранити) и треба да ради према вероватној вољи Бога (јер у потпуности човек ту вољу не може знати). 

Занимљиво је у делу и објашњавање персијског дуализма (манихејства) тиме да је некада тамо био краљ Ормузд док су Германи (како каже Келто-Скити), провалили под Ирмином или Арминијем, од чега је касније настало Ариман. Дискутабилно, имао сам расправа око тога "на друштвеној мрежи", но не смемо заборавити да је то писано на преласку из 17. у 18. век. Све у свему, сложио бих се са приређивачем који каже да је Лајбницова Теодикеја, и поред контроверзи, дело достојно филозофске мисли. Видећете и један опширнији цитат.

Иван Вукадиновић

Сигурно да Божије постојање није последица његове воље. Он уопште не постоји, јер жели да постоји, него из нужности своје бескрајне природе. Његова моћ и његово знање истом нужношћу постоје. Он није свемогућ, свезнајући јер он то тако жели, него зато што су то особине нужно поистовећене са њим самим. Царство његове воље тиче се само извођења његове моћи. Изван ње он актуелно ствара оно што он жели, остављајући све остало у стању чисте могућности. Одатле долази да се ово царство простире само на постојање створења, али нимало не обухвата њихове суштине. Бог је могао да створи материју, човека, круг, или да их остави у ништавилу. Није их могао. међутим, створити не давши им њихове суштинске особине. 

Г. В. Лајбниц, Теодикеја