Оксус


Много година касније
Проћи ће екскурзије
Где погибе славна војска
Нови клинци газиће траву
И гледати знамења
Трљаће очи мамурни
Тек понеки помислиће узгред
На пут предака
Да опет буде што бити не може...



Никос је отресао зној са чела. Шта би дао да осети на себи мало оне силне воде која је протицала доле. Али приступ су спречавале стрме стене, а бујица би одмах однела свакога ко би у воду скочио. Смрскао би се на миријаду каменитих слапова. Била је то славна река Оксус, а он је предводио одред Грка и Македонаца.

Поход је био напоран, а он већ навикао на муке освајача, такође већ уморан од таквог живота. Десет година има како је кренуо из свог тесалског села. Прво је учествовао у гушење побуне своје браће Грка, лојалан Филипу и злату које му је он давао. Онда је наставио са његовим сином, кроз балканске гудуре, до Истера на северу, па онда преко Хелеспонта. Граник, Ис, Гаугамела. У међувремену све до Кема на југ – плодне долине Нила, околне пустиње, света оаза Сива. Прошао је кроз чувени Вавилон и видео ватре у којима је нестао Персеполис. И сада овде, баш на крају света, доноси луч културе, борећи се против несносне жеге и мува – последњих непријатеља који су преостали. Отпор мештана га није забрињавао, није ли он већ изашао на крај са Даријевим Бесмртницима. И не значи ли само његово име – Победа.

Међутим, очи које су га гледале нису биле задивљене уљезима. Њихови власници нису знали Никосово име, нити значење његовог имена. Нису знали да је војска којој је припадао поразила Дарија, ни да је овога краља над краљевима убио његов сатрап. Ни да је Александар Велики наставио да гони сатрапа до саме границе Персије, јер једино краљ сме да убије краља. Нису знали да је ово само један одред те непобедиве војске, на путу за степе Севера. И да су све то знали не би променили своју одлуку. Не би их импресионирало ни то што се сами Персијанци утркују да буду “пријатељи Грка”, а Александар их све прима у службу на згражавање македонских генерала. Не би променили мишљење јер овде ниједна војска није прошла. Ни персијска, ни скитска, ни били чија друга.

Стрела је прошла Никосу кроз грло, без звука се срушио са коња. Киша стрела погодила је остале Александрове коњанике. Настао је невиђени кланац. Коњи су њиштали и пропињали се покушавајући да збаце своје јахаче, а ови безуспешно да се окрену, извуку из замке, даље од кланца где си као коњаник немоћан. Горштаци ће секирама докусурити оне који су спали с коња. Тек сваки трећи имао је среће да се извуче и пробије до логора, дан јахања на запад. Они који су преживели известили су о једином познатом поразу Александрове војске. Пут за Трансоксијану, скитске степе Севера и даље можда до тајанственог Китаја – био је затворен.



Неки други Грци и Македонци имали су много више среће, чак у оближњим гудурама Памира и Авганистана. Неки су остали овде као службеници новог царства, које се убрзо распало. Неки једноставно нису хтели даље да наставе, до Индије или назад у отаџбину где су их чекале њихове жене, ако су им само ове остале верне. Зашто би ризиковали, ако су овде нашли друге лепотице, као и сам Александар своју Роксанду.

Ови су основали славну цивилизацију Бактрије, фантастичан спој хеленског и будизма. Касније су Парћани прекинули везу са осталим хеленским краљевствима, али ова култура је опстала. Проћи ће ту Бели Хуни, нови краљеви над краљевима прикључиће их Персији Сасанида. Кад овде освану ратници Мухамеда од славне културе остаће само споменици. Но, остаће и народно предање о великом Искендару чији су они потомци. Уосталом, тог Искендара помиње и света књига нове религије.

Још касније овде ће проћи Селџуци, оснивачи клана носиће библијска имена – Микаил, Израил, Муса и Јунус. После ће доћи војска Џингис Кана сејући смрт за собом. Они нису имали ни тај један пораз који је себи Александар дозволио. Тутњаће овде коњаници Тамерлана који је подигао пирамиде од људских лобања. Његов мудри потомак Бабер основаће славно Могулско црство, са првом престоницом у Кабулу. Персијанци ће их потиснути, али ће се горштаци већ побунити стварајући основу модерне нације. На крају ће овај немирни простор постати поприште Велике Игре – Руси против Енглеза, касније Руси против Американаца. Постаће познати као “гробље империја”. А све то време опстаће сећање на македонског цара.



И онда, скоро два и по миленијума касније, доћи ће телевизијска екипа. Знаменити Мемедовић прошао је сивим, сурим литицама, испод којих је текла река Панџи, односно Аму Дарја, односно славни Оксус. Његов пут на Памир постао је чувен. Јер тамо је срео људе плаве косе и светлих очију. Потомци Александра Македонског, како су рекли.

Била је то земља сурове природе са мало зеленог простора, да би људи могли на њој да опстану. А они који су опстали били су тако слични балканским Динарцима. Поздрављали су се тако што су један другоме љубили руку, као часне старине на Дурмитору. Са женама поздрав само погледом, нема руковања нити додиривања.

Телевизијска екипа се опустила једући за вечеру кајмак – баш као на Балкану. А онда су играли плес орла, духовно предање и битан део локалне традиције. Сви су били део игре једног мушкарца и једне жене. Играли су не додирујући се, свако је плесао у свом кругу.

Мемедовић је дошао из крајева који су ови горштаци на неки начин сматрали својом прапостојбином. Народ из кога је дошао сматрао се измученим дуготрајним ратовима, санкцијама, изолацијом, кризом, девастацијом економије. Мало коме је падало напамет да је и у најтежим данима имао више материјалног него ови горштаци, са којима можда имају заједничке претке. Они који су спремни на све да би “живели боље” тешко да ће наћи узор у горштацима Памира. Ни емисије Мемедовића не морају им бити занимљиве, па већ и његова телевизија даје шареније садржаје. А шта тек рећи за оне које не морају да се крију иза етикете “јавни сервис”?!

Па ипак, некога ће импресионирати ове и друге репортаже Мемедовића, а не Велики Брат или Фарма. Понеко ће помислити да ипак нешто може научити од ових далеких људи, са којима можда има заједничке претке. Или многих других који живе начином живота неуобичајеним за Кали-југу.

Тек понеко ће пожелети опет буде што бити не може...




Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину