O rabinu, mačkama i zelenoj grani

Slušam nekog iz fiskalnog saveta, kako uživa u ulozi nekoga ko nema da nam ponudi lepe vesti. No, ipak je bilo i nekog optimizma, između redova. Veli, zemlje kao što su Litvanija ili Portugal, čak možda i Grčka (tu se donekle ogradio) izvele su "bolne reforme" pa su onda dospele na "zelenu granu" gde su sada. Ne znam za Portugal i Litvaniju (u vezi Grčke bih tog "eksperta" pitao ima li ikakav dodir sa realnošću) da li su sada na toj grani, i da li na njoj jedu banane. No, podozrevam da je ta "zelena grana" izraz zasnovan na samo jednom parametru - privrednom rastu. 

O jednostranosti analiza zasnovanih na jednom parametru može se itekako pričati, no ovoga puta i ne mora. Zadržimo se na tome koliko je cinično, slepo ili bezobrazno (nije ekskluzivna disjunkcija) pominjati samo procenat rasta iz godine u godinu bez osvrtanja na to kolika je osnovica s koje se raste ili pada. Imaš 1000 nečega, pa spadneš na 800. To je pad od 20%, katastrofa lako ćemo se složiti. No, onda sa tih 800 odskočiš čak na 840, porast od 5% svi vozdižu ruke i veseli su... Ovakvo rezonovanje me podseti na jednu priču.

Ima jedna alegorijska priča koju je pričao Drašković, negde početkom 90-ih, aludirajući na Miloševićev režim, a možda i komunizam koji je bio pre toga. No, kako mi priča deluje da ima mnogo šire značenje, navešću je ovde.

Neki pravoverni Jevrejin imao je posao koji je loše krenuo. Kako je već počela da ga hvata panika, rešio je da potraži savet rabina. Rabin mu je savetovao da uzme pet mačaka i dobro ih nahrani. On ga posluša, prođe mesec dana i čovek dođe ponovo pred rabina, sada već očajan.

“One mačke mi pojedoše i ono malo što sam imao. Deca će mi biti gladna. Već prodajemo stvari iz kuće, a posao može uskoro da propadne.”

“Uzmi još pet mačaka i dobro ih uhrani!”

“Ali…”

“Nema ali! Poslušaj kako sam rekao, ako hoćeš da ti krene!”

I učini tako, prođe još par nedelja i naš čovek je opet pred rabinom, sada već bez ikakve nade.

“Posao mi je propao jer nisam imao para za novu robu. Deca mi dva dana nisu ništa jela. Prodali smo skoro sve iz kuće. Ali mačke su dobro uhranjene. Poslušao sam te.”

“Sada izbaci pet mačaka iz kuće!”

Jerejin posluša ovoga puta bez mnogo premišljanja. Prođe još nekoliko nedelja, i on je opet pred rabinom.

“Pa nije baš kao nekada, ali napredak je vidan. Izgleda da me dobro savetuješ. Koji je tvoj sledeći savet?”

“Ukloni preostalih pet mačaka!”

Čovek radosno posluša. Kakve li premudre savete daje ovaj rabin! Posle dve nedelje, on mu hita u susret.

“Spasioče moj! Nikada mi nije bilo bolje! Hvala Bogu što te je poslao!”

E sad, već sam koristio ovu alegoriju pre više od 10 godina. Pričao sam o onome što je bilo kod nas, a pominjali su i kao najoptimističkiji scenario za Irak. Nekad smo lepo žive, "liberalni" zlotvori se nisu ni mešali, barem na to nije bilo vidljivo. Onda, da bi nas "demokratizovali" neopravdane i ničim izazvane sankcije... (Ovde ide stanka, digresija. Bila je to fraza koja se čula famoznih 90-ih na RTS-u, kada su sankcije uveli. Onda su duduci to ponavljali besomučno u ironičnom kontekstu, pa su ljudi stvarno počeli da se sprdaju i da veruju da su sankcije opravdane i izazvane razlozima koji su navedeni kad su nam ih uvodili - ako nisu neopravdane onda su opravdane, zar ne! Što se mene tiče ja nisam ironičan ni sarkastičan, sankcije Zapada smatram neopravdanim razlizima koji su navedeni, i da su izazvane američkom željom za hegemonijom, njihovim "nacionalnim interesima" i slično...) Dakle, uvališe nam te mačke. Sankcije, pa bombe.

Onda skidaju prvih pet mačaka, stvarno se "bolje živi", a danas znamo da je to bilo lažno. Obećali nam i ukidanje još pet mačaka, da ispunimo još neke uslove pa će nas primiti među svoje. Pa ni onda ni nepopravljivi optimisti nisu očekivali da će se živeti kao 1989, pre eskalacije njihovog mešanja u poslove i stvari SFRJ. A danas znamo da ne treba takav život ni očekivati, to je globalno prevaziđeno, napuštene su civilizacijske tekovine kao što je rad od osam sati, elementarna sigurnost radnog mesta, penzija...

Tako, sledi nam godina "bolnih rezova", 2015. Posle možda bude "zelena grana" 2017, što više budemo patili biće zelenija. A ni posle više godina na zelenim granama nećemo živeti bolje no pre nego je Premudri zajahao sa svojim "razumnim odlukama". Bićemo nostalgični za Borisom, kao što smo još uvek nostalgični za (Valterom Vajsom) Titom, a bogami i za Slobom. 

A Irak? Pominjao sam i Irak onda kad su krenuli da tamo "uvode demokratiju". Ništa, Irak je stvarno najebao. Eto, ako je neka uteha mogli smo i gore proći...