Унутрашњи свет

Замислимо да смо из овог нашег света отишли у један паралелни са другачијим геополитичким уређењем, чак у нечему другачијим природним законима. У том другом свету, рецимо да јединствена Империја обухвата добар део светске површине, и практично је једина сила. Ако бисмо замислили постојећи распоред континената, рецимо да ова Империја обухвата Евроазију (значење: Европа + Азија) и Северну Африку приде. Из разлога телурског, односно континенталног геополитичког принципа то би било разумљиво. И то није све... Рекосмо да су природни закони другачији. Како бисмо реаговали да сазнамо како се налазимо са унутрашње стране Сфере, а небо које гледамо је заправо унутра, Сунце је можда величине зрна грашка, и слично?! У сваком случају, добили бисмо згодну прилику да упоредимо наша два света – онај добро нам познат из којег смо дошли, и овај чудноват у којем смо се нашли.

За почетак, изнећемо теорију која би два паралелна света поредила са концептима Кабале, са Дрветом живота и Дрветом смрти. Онај свет из којег смо дошли, историјски и све убрзанији у свом победоносном ходу ка Новом био би сам по себи дијаграм разградње – Дрво смрти. Разградња свести је бесмисао. Дрво смрти је скок у инфинитезимално, дијаграм сингуларитета, пада у бескрајно мало. Учење по којем је тај свет „зла” само сенка оног из света „добра” овим добија на тежини. Дрво смрти је сенка Дрвета живота. Дрво живота доминира у „унутрашњем“ свету у којем смо се нашли. Овде имамо простор-временску огромност, фаталну огромност, фатум сам, аисторичност. Империја жели да установи океан инфинитног, бескрајно великог. Сфере Дрвета живота су изузетно дуги временски периоди, еони, дуготрајни процеси, дуге радње. Ту један датум, цела година, смртна личност, не значе много. Ето зашто је овде историја обесхрабрена, мада није забрањена, а ни сасвим заборављена. То је оно што Империја хоће, али ипак не може добити. Јер, ако је сама, преовладаће ентропијски закони. Ако није сама, онда постоји још неки актер, ентитет, који се такође пита. Изгледа да је ово друго, ако унесемо додатну претпоставку да затвореност света није вечна, да нам нешто говори да ће се ускоро ствари променити...

Да ли бисмо се вратили у онај свет из којег смо дошли, рецимо да смо суочени са приликом повратка?! Наше време, из којег смо дошли, заправо је Доба Смрти. Убрзање времена, историје, обележје је Дрвета смрти. Симболи разарања, моменталног времена, имплозије, унутрашњег урушавања, тријумфа нихилизма. Не делује нам као добро место за одрастање наших потомака. Имамо утисак да је овај унутрашњи неупоредиво бољи свет, мада можда никада неће бити сасвим наш...

Свеједно, да бисмо се некако снашли унутар овог другачијег света морамо знати нешто више о самој материјалној основи света – о његовој физици. Како се уопште изборити са сазнањем да смо сада унутар конкавне сфере зване Земља, да су небеса унутра а не споља? Од помоћи би нам могло бити оно што смо знали о таквим теоријама док још бејасмо у оном „нормалном“ свету. Рецимо, Корејшанска заједница у Америци, они су мерили обалу Флориде посебним уређајем, кога назваше ректалинеатор, како би доказали да смо сви у унутрашњости сфере. Наравно, нису их озбиљно схватали.

Или, сетимо се имена Мартина Гарднера, америчког математичара и проучаваоца магије у култури, рецимо Луиса Керола и његове Алисе. Он је дискутовао модел шупље Земље. По њему, то би значило да светлост путује спиралном путањом и успорава према језгру таквог Универзума (односно центра Земље), који никад не може достићи, као што ни ми никад не можемо достићи центар Универзума у познатој нам космологији – заправо према Ајнштајну и његовој релативности таквог центра нема, односно центар је свуда.

Можда је све то само ствар перспективе. Ми координате можемо заменити оним „централним” по формули R²/r где је велико ер радијус Земље, а мало удаљеност од њега. Сад се поиграјмо мало калкулатором. Земљин радијус је 6.371км. Узмимо тачку која је само 100км од средишта Земље у „нашем свету” – добијамо да је та тачка око 400.000км „споља”, у некој спољној празнини, боље да не дефинишемо шта би то било... Нешто на 6.000км од центра „код нас”, дакле на 370км дубине, овде би било приближно 400км „споља”. Оно што је 7.000км од центра, односно 650км висине, овде би било на 570км „дубине”. Нешто 10.000км од центра Земље, било би 2.300км опет „у дубину”. Растојање до Месеца, једна светлосна секунда или око 300.000км овде даје тачку 135,5км „од центра”, односно око 6.200км „у дубину”. Растојање од Земље до Сунца даје у овим координатама само 271 метар од центра Сфере. Светлосна година даје свега 4,3 милиметра „од центра”...

И тако, бљесак интуиције нас осветљава - инфинитно постаје инфинитезимално, као у ономе што смо причали о Дрвету живота и Дрвету смрти. Традиција нас учи да је Агарта скривено средиште знања, у доба окултације повучено испод Земље. Рецимо да је договором с њеним господарима унутрашње постало спољашње, и обрнуто. То би било објашњење настанка тако чудног света. Али окултација и даље траје. Само се сада из домена времена сели у домен простора, законом одржања простор-временског континуума. Инфинитном времену Империје одговора инфинитезимални простор оваквог света.

Али, да ли је такав свет уопште физички могућ? Кренућемо од великана Џона Вилера који је рекао како ће у физици 21. века најзначајнија тема бити информација. Деловало је то чудно многима, зар физика ипак не барата са солидним објектима, или макар енергетским набојима које зове честице. Међутим, по Вилеру сва та квантна стања представљају реализацију нечег једноставнијег – битова информације.

Црне рупе такође имају везе с преласком из спољног у унутрашње. Како неко иде према црној рупи време му је све спорије, неко споља ће видети како се он све спорије приближава обзорју догађаја. Њему би могло изгледати да је „све у реду”, барем што се тока времена тиче, друга је ствар што би га разлика у гравитацији од ногу до главе развила у шпагете... Кад уђе у црну рупу, и настави према центру, он иде ка све мањим и мањим одстојањима... Дакле и овде имамо трансформацију инфинитног у инфинитезимално.

Стивен Хокинг је математички доказао да ентропија црне рупе постоји и једнака је броју ћелија Планкове величине потребних за прекривање њеног хоризонта догађаја. Свака ћелија носила би један бит, основну јединицу информација. Дакле, количина информација одређена је дводимензионалном површином, а не тродимензионалном запремином. Делује чудно, али тако је. Рецимо да гурамо било шта у неку велику коцку – УСБ меморије, интелигентне мобилне, чипове... она ће се пунити и пунити до свог максимума, одређеног почетном величином. Тада добијамо излаз из такве коцке који може бити само по површини. Када се капацитет меморије попуни, било која нова информација претвара коцку у црну рупу, и тада може само даље расти у величини порастом информација – имати већу површ.

Физичар Маладсена је све то објаснио преко теорије струна – дуалности између теорије струна која делује у унутрашњости простор-времена и квантне теорије поља на његовој граници. Кад имамо информације по површини, које се преносе на тродимензионални простор, тада имамо оно што зовемо холограм. Дакле, цео свет, по тој теорији, можемо сматрати као холограм онога што је приказано на удаљеној површини обзорја догађаја црне рупе. Квантна теорија поља, делујући далеко на граници космоса са специфичним обликом, отеловљује све физичке карактеристике, процесе и интеракције струна у унутрашњости.

Дакле, свет је онда нешто као унутрашњост Платонове пећине, одраз света идеја који је далеко на површини. Било која промена тамо, може да укључи било коју промену овде. Онда је све могуће, па и промена перспективе по којој ми гледамо у унутрашњи свемир, или гледамо на спољашњи, а оно што је унутра остаје изнутра...