Шта можемо научити од животиња

Имао сам прилике чути да треба сузбити анимално у себи. Увек бих се побунио - шта фали животињама, човек је тај који прави проблеме!? Зашто би сузбијали оно што нам је од природе?! (Уосталом анима значи душа). Постојала је чак једна филозофска школа која је добила име по - псима. Били су то грчки киничари, школа чији је истакнути представник био чувени Диоген. Међутим, како сам ја cat person у овом блогу ћу причати о томе шта сам научио од мачака, тачније мог мачка.

Имам извесну нелагоду кад започињем писање блога. Не само да је заснован на личном, што обично не радим, него ћу причати о ствари која се многима не би свидела, ни сам нисам сигуран да сам урадио исправно, али такав избор је начињен...
Мој мачак је ушкопљен. И колико могу да видим он нема проблема због тога. Не можеш знати шта је "у глави" другога човека, а камоли животиње, али стварно не видим да пати. Из тога извлачим закључак - он не може да уради неке ствари, али не осећа никакву потребу за тим и нема с тим проблема (моћ му је одстрањена заједно са потребом). А како би неки човек поступио? Да ли би осећао бес или тугу зато што не може да ради нешто за чиме (физички) не осећа потребу, али ето зна да неко други може...
Ово можда (скоро сигурно) није добар пример. Можемо разговарати о разним евнусима кроз историју, неки су остварили велике ствари, као рецимо онај кинески адмирал (муслиманске вере) који је допловио до обала источне Африке, по некима можда и Америке. Ако је осећао неки жал за сексуалним животом, историја о томе не зна.
Лош је пример (по себи) и зато што човек планира породицу, што је код животиње инстинктивно. Неко можда не би жалио за уживањем у сексу, него због тога што не може да има генетског потомка. Што је легитимно.
Али указаћу на начин размишљања. Сигурно имаш неке потребе које су ту само зато што си видео да их други испуњавају. Рецимо одлазак на море - је ли физички потребан, да ли ћемо (само тако) нешто научити, или је реч о томе што други иду? Слично се може рећи за најновији мобилни, технолошке геџете и слично. Реално је човеку мало тога потребно, што је школа поменутог Диогена, који је учио од паса.

Али неке потребе и животиње имају и кућни љубимац је за њих упућен на газду. Дакле на човека, а човек је такође упућен на другог човека... Како мој мачак ради? Кад је гладан, или чешће жели посебну храну (српски речено: бира) онда кука или ме значајно гледа док не добије оно што жели. Слично је кад жели да пије воду, а он пије само текућу са чесме у кади (кад је у стану, напоље је наравно другачије). Пас зна да седне испред тебе и окрене ти леђа, па онда окрене главу у фазону "шта је, што ме не чешкаш". 
Ту смо извукли другу поуку - животиња јасно укаже на оно што јој треба. Мада мачке често ни саме не знају шта хоће, али то је друга ствар... Човек може да подразумева да неко други зна (зашто би, чак и ако је партнер?) да ћути и трпи док на крају неиспуњење не експлодира у љутњу. Онда се другачије разговара (ако се уопште разговара!) него што би да смо одмах јасно указали на оно што нам треба или нам смета код друге особе. Имао сам прилике у свом животу када би ствари биле другачије да сам одмах рекао (а можда и не би биле - јер не може се све решити разговором). Ипак друга лекција је јасна - реци јасно шта хоћеш!
Неко би рекао да су ово ситнице, можда баналности, човек треба да се бави узвишенијим стварима, које воде добробити других, "свих", ако не човечанства онда барем заједнице у којој живиш, шире или уже. Морал је (уосталом) ту ради опстанка заједнице, то је став до којег сам дошао (нисам присталица теорија како је циљ живота испуњење неке среће, али о томе можда другом приликом). То је све тачно, али како ћеш решити узвишене ствари ако ниси оне основне, како компликоване ако не можеш да решиш једноставне (које смо често непотребно закомпликовали)?! Ако су нам неке потребне сличне животињскима, а њих је много - храна, физичка безбедност, секс, одмор... - онда погледајмо како их решавају наши сродници, дакле други сисари. 
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Коловрат