Ана Ин силази у Доњи свет

 

Неко као Ана Ин, Ин Ана, види све живо; жив је сваки зупчаник, свака мајушна ствар; само ми, мањи, то не видимо. Нама се такво гледање дешава с времена на време и лако оде у заборав; због тога смо смртни. Од рођења се привикавамо на мртвило. Кад бисмо умели да видимо свет као жив, од почетка до краја, не бисмо умирали, чак и кад бисмо то силно желели.

Олга Токарчук, Ана Ин силази у Доњи свет

Девојка или жена Ана Ин "из чиста мира" напушта свој удобни градски стан и сплетом лифтова силази - у Доњи свет, свет мртвих. Прати је њена пријатељица Нина Шубур, која приповеда већи део ове приче...

Као што ће рећи у свом Поговору, Олга Токарчук се у свом роману објављеном још давне 2006. (дакле много пре Нобела, иначе ми та награда није рефренца шта ћу читати, али имао сам прилике да се упознам о чему она пише и какве ставове има...), бави честим митолошким мотивом силаска у доњи свет. Из неког разлога она ту не помиње Гилгамеша, па ни шамане чија је то главна мисија (видећемо касније зашто је то битно). Али помиње зато примере из асирске или грчке митологије, мислим и Исуса Христа, Одина и још неке... 

Рекох да она силази из града, поменуо сам лифтове. Па да, Олга радњу смешта и типично сајбер-пунк окружење. Моје омиљено - идеју за моју корона-причу (биће на блогу до краја године) добио сам још пре ове кризе, у јануару - шетајући се по смогу и магли поред сломеника часноме Књазу док су га запљускивали неони са оближњег монтажног клизалишта, схватио сам - Србија је сајбер-панк!

Путовању је најзад крај. Дуги, тужни, штроком обрасли тротоари воде нас у велике, годинама већ напуштене гараже, чије су небо цеви и каблови; узане степенице воде нас доле до заборављених, искључених котларница. Ходамо брзим кораком, она клизи, ја тапкам, једва је сустижем. Звецкају драгуљи на њеним грудима, њена висока фигура на неонском светлу баца сиву, као трска витку сенку.

Овим смо се вратили у естетику Олге Токарчук, али није реч само о естетици (барем не код мене као читаоца). Изнад Доњег света је град који се протеже у вис све до Небеса (наравно, најбољи апартмани, тамо су "богови"). А у ширину? Па рекло би се да нема ништа осим града, и кад јунакиња (нараторка) тражи мајку Ане Ин она то ради у "пустињи" која је у ствари напуштени аеродром. А зашто је аеродром напуштен, можда зато јер ван града (више) и нема ничега... Град Олге Токарчук тако постаје нешто као замак Горменграст.

Инана је сумерска богиња, па је и град сумерски? Хм... осим имена актера ништа не указује на стари Сумер, али ми се чини да сајбер-панк фазон има везе са местом радње. Нису у сумерској цивилизацији били први градови. Прва је била Винча са својим системом вредности. Гобекли Тепе и још нека места старија су од Урука. Али као да у Сумеру имамо прве назнаке капитализма. Ако за такав суд нема историјске оправданости, у роману Олге Токарчук налазимо довољно елемената.

О самој радњи нећемо дуго, уосталом ваља овај кратки роман прочитати. Битно је рећи да до краја не сазнајемо мотив Ане Ин за тако ризичан корак. Њена пријатељица моли помоћ код тројице богова горе (бирократе у чијим звањима се крије анаграм Енки), онда њених љубавника, Вртлара (дакле све мушкарци). Они не могу помоћи или не желе, сматрајући њен непромишљени акт неопростивим, или оно што је раније радила... Инанина мајка, као (ко-)креатор света, о чему има причица, ставља неку врсту ултиматума (претња штрајком, сетио сам се Антигоне) пред богове и они се сете да су свемоћни, праве неку врсту мува... Треба истаћи да је Нина Шубур проналази уз помоћ припадника нижих градских класа, оних који су генетски модификовани тако да су им делови тела алат (уста могу само да куцају карте, етц.)

Стил је доста занимљив, модеран и староставан, са конструкцијама као што је ја, Нина Шубур, ја, њена пријатељица, ја свака која приповедам... Имена су некакво приближавање сумерских модерном језику и приповедању и уосталом користе се наизменично. Нина Шубур је Ниншубур, Ана Ин је наравно Инана, Ана Енхеду - Енхедуана, и слично... Све ме је то некако подсетило на рад Енки Билала, мада се он поиграо са египатским боговима-мутантима...

Имам још један разлог за писање овог блога. Познато ми је од раније, у белешци о писцу такође пише, да је Олга Токарчук феминисткиња, левичарска активисткиња и слично. То се може видети и у њеном роману. Иначе нисам присталиц активистичке "уметности", па морам овде направити разлику, уосталом рећи шта сам сам уочио, како сам дело схватио.

Шта је уопште феминизам, барем у старом значењу, не у оном које поприма у последњим годинама од чега је мука и многим женама, онима које би себе раније звале феминисткињама... Борба за равноправност два пола, тачније фер однос (мушкарац не може "равноправно" родити дете, кај не)... Или део шире приче (уз левицу и еко-активизам, који су такође део активности ауторке, како је наведено) ка насилном изједначавању, политички коректној верзији српског пакла (нико не може из казана, ђаволи нису потребни јер они доле вуку ка себи све који би се издигли)?! Не знам како је то иначе код Олге Токарчук (неким њеним новинским чланцима нисам био одушевљен, али ни револтиран), али из овог романа видим да свакако није ово друго. Но, продубимо мало тему...

Овим феминизмом трећег (или четвртог?) таласа у популарној уметности, коју још зову индустирја, страдали су пре свега женски ликови. Упоредите Ред Соњу и Роуз Тико и све ће вам бити јасно. О томе сам већ писао, Сумрак хероина је добар трик наслов. У међувремену нам се наметнула све сулудија прича о глобалном отопљавању, а како то све није могло бити довољно блиско свакодневном животу, одлично је легла п(л)андемија (мета више мојих блогова, да се не понављам). Намеће се слика света у којем је ризик највећи могући грех, циљ је животарење у "безбедности", које наравно не може бити јер никада не можемо бити довољно безбедни.

Вратимо се на уметност. У својим делима немам ништа против неке промене парадигме, мада то никако не може и не сме бити оно што сад шушачки зопву "ресет" или "нова реалност". Узмимо на пример "владарку" (власт је у том свету веома упитна) Маму Нуит у мом последњем роману План Црвено. Можда је патријархат рекао своје и у свом делу кроз призор (пост)апоалипсе ја о томе "на глас" размишљам. Узгред, треба рећи да матријархат (којег помиње и Олга у свом Поговору) никада није постојао, парем не ако узмемо озбиљно корен речи αρχος - односно власт, власт над другим човеком. Нешто је друго матрилинеарно уређење, или оно што је један од традиционалиста Бахофен назвао Das Mutterrecht - дословно мајчин закон. Можда ће и власт над другим човеком бити превазиђена, можда је то само сан, али где се може сањати ако не у уметности...

Али моја Мама Нуит и Олгина Ана Ин свакако ризикују. Па где ћеш већи ризик од силаска у Доњи свет, свет мртвих. Рекао сам да ћу се вратити шаманима и шаманизму (читао код Мирче Елијаде). Шаман је путовао у доњи или горњи свет, између светова. Треба рећи да су шамани углавном били жене, дакле шаманке, али то је зависило од конкретне културе. Код Северњака магија је, рецимо, углавном женски бизнис - сеидр. У неком ширем смислу Ана Ин је шаманка. Дакле права хероина, јунакиња, женски протагониста, а не ко ове постмодерне (што би рекли у једном домаћем филму - Нема смисла то... ни да коментаришем)

Иван Вукадиновић