Горменгаст против модерног света




Прво што сам прочитао о трилогији Горменгаст било је у једној енциклопедији научне фантастике. Тамо је ово дело представљено као нешто што НИЈЕ научна фантастика. Опис у пар реченица: Роман у којем је цео свет један замак, а његови становници шаљу истраживаче да га истраже. Читајући видео сам да ово друго није баш тако како је речено, но вратићемо се на то.

Аутор Мервин Пик је био свестрани уметник. Познат је као илустратор Алисе у земљи чуда. Горменгаст је његово најпознатије књижевно дело. Није чудо што неки кажу како он сагледава радњу оком сликара. Критика у Горменгасту види несвакидашњу комбинацију хумора, хорора и фантастике. Дело које се не може укалупити ни у један посебни жанр. Пореде га чак са Џојсовим Уликсом (што лично не бих могао, просто јер Уликса нисам прочитао).

Осим овладавања визуелним, аутор се сасвим добро служи својим енглеским језиком, о чему сведоче имена главних јунака – игре речи. Горменгаст је од енглеских речи за проклетство, прождирање и страхоту. Гроун (име владајуће лозе замка којој припада главни јунак) значи уздизати, јечати, стењати, бити несретан. Сепалкрејв (76. гроф, отац главног јунака) кованица од речи погребни и смртно озбиљан. Свелтер – гушити се од врућине, киптети од беса; Стирпајк – управити копље; Флеј – одерати, огулити; Мазлхеч – кованица од уста цеви топа и врата, отвор... и тако даље. Ликови Горменгаста се испрва представљају као тешки, груби, хладни и гротескни. Али се читаоцу постојано увлаче под кожу током хиљаду и кусур страница дела.

Неке замерке би се ипак могле изрећи, и са тим ћу одмах завршити. За очекивати је да тако обимно дело на моменте буде мање интересантно, уосталом ко је читао Господара Прстенова знаће о чему говорим. То не може умањити укупан утисак. Понашања јунака се по правилу мењају, негде је то добро објашњено, негде није уопште. Но, може се наслутити. Трећи део је дупло краћи од претходна два, ту наилазимо на кратке заплете са великим бројем лица који могу деловати конфузно. Непотребно, јер се доласком главног лика на сцену све разрешава. Трећи део је иначе сређиван после смрти аутора.



Нигде није експлицитно речено да је цео свет замак Горменгаст са својом околином. Експлицитних објашњења иначе нема, све је на атмосфери и подацима који су неопходни за развој радње романа. Утисак да је то цео свет потврђују географски појмови као што су планина или језеро Горменгаст. У школи у замку деца ипак уче неку географију, учитељ ће пренут из сна питати зна ли неко име бар једног земљоуза. Неће добити одговор јер се већ у учионици догодио крајње бизаран догађај који је он пропустио спавајући. Када се Титус Гроун крунише за 77. грофа помиње се да он влада свиме од безименог мора да бескрајних тундри. Осим замка неки људи живе још једино у насеобинама које се наслањају на саме зидине и они су потпуно зависни од замка којег опремају својим блиставим резбаријама.

Нема никаквих експедиција са главним циљем истраживања, како сам очекивао из оне реченице у енциклопедији. Уопште, главни лик је сам замак, али он се осликава кроз ликове његових становника и њихове међусобне односе. Ако се организују истраживања замка, то је због потраге за несталим људима. И неко ће то искористити за своје циљеве. Самостално истраживање је да би се побегло (од самог замка) или да би се пролази могли искористити зарад амбиција или добронамерног праћења шта се догађа у замку.

Како спољни свет практично не постоји, не помиње се никаква размена са нечим што није Горменгаст (изузетак је спољна насеобина) или некаква спољна претња. У замку ипак има доста оружја.

Уређење је у замку полу-кастинско. Улоге су јасно дефинисане рођењем, али се лествице могу прескочити добром службом или амбициозним лукавством. Главни слуга Флеј то постаје тако што се истиче, једини прави негативац Стирпајк кроз низ заплета и убистава се успиње од малог у кухињи до надзорника ритуала.

Владајућа породица је веома мала, и то је једино племство које упознајемо. Занимљива је грофица Гертруда, која је свакако племенитог рода, али није речено из које је куће, ако то није кућа Гроун (ништа нам не указује на могућност инцеста). Породица је успавана животом који се своди на одржавање бесконачних ритуала, често бесмислених. Гроф Сепалкрејв је меланхоличан и депресиван, грофица у свом свету птица и белих мачака, сестре близнакиње (тетке малог Титуса) имају амбиција за моћи, али су исувише глупе да би их саме реализовале – оне постају играчке у рукама Стирпајка.

У таквом свету главни слуга или доктор може бити битнији од неког члана владајуће породице, а најважније место у замку припада надзорнику ритуала. Овај највиши службеник ће слепо спроводити прастаре Законе Горменгаста, био он лично тиха особа или највећи псовач кога у роману упознајемо. Када Барквентин (лајати, викати, псовати, хулити) тражи од Стирпајка одговор шта су Закони, овај му једноставно одговара да су Закони судбина. Огавни богаљ је тим одговором одушевљен и нуди му место свог помоћника. Стирпајк пита за плату, а овај му одговара реченицом која много тога објашњава – „бићеш издржаван“.

У таквом свету најутицајније могуће место било би ако би неко сјединио титулу грофа и надзорника ритуала, и био спреман да прастаре књиге кривотвори у своју корист. Стирпајк се томе наизглед приближио.



Први део Титус Гроун насловљен је по наследнику Горменгаста који се рађа на почетку романа, али он није актер радње. То је просто зато што на крају дела има једну годину. Током те године заплет припрема сцену за његову владавину, пошто ће његов отац нестати (заправо сломљен се убити на бизаран начин). Нема говора о некаквом дефинисаном регенству пошто се ритуали одвијају без именоване власти. Ритуали су најбитнији, а Титус је битан као симбол, непрекинути ланац владајуће лозе.

Оно што је занимљиво у првом делу је упадљив изостанак исказивања емоција. Једини љубавни заплет у преко пет стотина страница је троугао повезан са дојиљом Кедом. Она је из насеобина, изван зидина замка, што може доста да нам говори. Нема ни родитељских емоција – грофица Гертруда пошто се породила мирно каже да јој доведу сина када буде имао шест година. Своје мајчинство она ће до краја показивати само повремено. Стирпајк истина шармира уседелице, и то је део његовог успона, али реч је о комплиментима без икакве страсти. Фуксија се тек навикава на свог брата Титуса, она истина има емоције, сасвим типичне за адолесцента. Па ипак, у случају опасности, када су наши јунаци у запаљеној библиотеци, неће бити спорно да се деца спасавају прва, постоје и друге прилике када се испод хладног оклопа нешто може наслутити.



Други део прати Титуса од поласка у школу до ране младости. Овај део се зове Горменгаст, јер ту је сам замак јунак. Емоција овде има више, љубави и мржње. Фуксија се заљубљује у убицу; Титус у Створа, његову посестриму одраслу у шуми (једини лик који је описан фантастични особинама, код других ликова све је у атмосфери коју стварају); докторова сестра ће пронаћи мужа... Лик Барквентина је сликан јарким бојама, као и Стирпајка који ће га заменити на месту чувара традиције.

Овде сазнајемо нешто мало више, али само мало више, о уређењу које постоји у Горменгасту. Упознајемо учитеље, који су по свему судећи нека средња класа. Они живе празним животима без присуства жена (школа у коју Титус иде је за момке, да ли има женских школа не знамо). Помињу се на више места „хијерофанти“ (дефиниција каже – тумачи и учитељи богослужбених обреда), који би били нека врста чиновника. Њихова улога није објашњена. Занимљиво је да се овај израз појављује и у трећем делу у којем је радња смештена у „савременом свету“.

Заплет Горменгаста (целе трилогије, а посебно другог дела) има свој чудни ток. Догађаји се одвијају у низу година, делимично зато што је за Стирпајкову заверу потребно време, делимично зато што другима треба времена да укључе мозгове. У првом делу Флеј и Свелтер буквално схватају да се освета пије хладна. Али кад дође време за обрачун, ствари се одвијају муњевито и аутор их детаљно прати из тренутка у тренутак. Јасно су описане и „мисли“ (зовимо их тако) које нису артикулисане, већ обухватају само део бића – ум ако не и мозак. Психолошки портрети у одсудним тренуцима...

Целим другим делом имамо две побуне. Стирпајк је бунтовник јер жели да по сваку цену напусти додељену му животну улогу. Веза са сестром грофа је нешто што се не може ни замислити. Оно што му је успео, да постане тумач традиције, такође је нечувено (јер он није из „школе хијерофаната“). Осим амбиције код њега немамо много идеја. Зна да помиње друштвену једнакост свих, али не знамо да ли стварно тако мисли или шармира Фуксију. Познавање Закона добро ће му доћи, а по потреби их фалсификује. У очима Титуса он је пре свега службеник, и тако оличава нешто против чега се овај буни.

И Титус жели напуштање своје улоге, коју види као највећи терет. Иако је та улога на самом врху. Својом побуном он ће доћи у колизију са Стирпајковом побуном, из чега ће изаћи као победник и убица. Кроз покушаје бекства он одраста, и на крају одлази јавивши се својој мајци. Она му одговара „Не постоји ништа друго. Вртећеш се у круг, Титусе Гроуне. Не постоји пут, не постоји стаза која те неће довести кући. Јер све води у Горменгаст“. Титус ипак одлази.



Јасно је да је после овога Мервин Пик имао три могућа ауторска решења.

  1. Да најзад објасни свет Горментаста
  2. Да га прикаже као илузију
  3. Да заврши своје дело на том месту.

Лично сам се надао првом, аутор је одабрао друго решење. Видећемо да је овај избор ипак био нужан. Додајмо да је „рационално објашњење“ одлика готског романа, који би био неки далеки узор за Горменгаст. Али Горменгаст је све само не наивно дело, и видећемо да „стварни свет“ није баш много „рационалан“, чак делује више фантазмагорично него Свет Горменгаста.



У трећем делу Титус доспева у град где га нико не зна, у свет где нико није чуо за Горменгаст. Имајући у виду његову побуну у другом делу читалац би помислио да је Титус задовољан. Није ли то оно што је тражио, барем то да га нико не зна? Ништа није даље од истине! Млади јунак даће све од себе да убеди људе у истинско постојање ритуала и огромног замка.

Но, за таквог Титуса у овом свету нема места. Он ипак одраста. Последично, у овом делу има доста осећања. Тутус ће имати страствену везу са старијом Јуноном, која је на суду преузела одговорност за њега (суђено му је као скитници). Он је напушта јер не може бити миран. Спасава га и Чита, ћерка научника, али према њој ће осећати само пожуду. Али онај ко га спасава од самог почетка до краја је његов груби пријатељ Мазлхеч, који изгледа на свој начин монументално (тако је описана само још Титусова мајка Гетруда).

Трећи део ипак има елемената научне фантастике (из угла тог времена). Помињу се беспилотне летилице и видео надзор. Шта ли би Мервин мислио о данашњем свету где се ова техничка чуда користе за репресију, како то и он помиње!? Злокобна фабрика, која се такође више наслућује него што је описана, настала је у визији аутора пошто је он после рата посетио концентрациони логор – један од кључних симбола ХХ века.

Оно што је гушило Титуса, наизглед бесмислена традиција Замка, овде му веома недостаје. Без Горменгаста се осећа изгубљено. И цео „нови“ свет не делује ништа реалније од замка који је обухватао цео тада познати свет. Титус у својим лутањима наилази на летећу куглу коју разбија каменом из Кремене куле Горменгаста, јединим што је остало да га сећа на дом. Он тада губи и камен, последњи доказ властитог постојања. Али нема времена за жаљење. Јер то је била играчка „бескрајног прогреса“ и научници (тако названи, њихова наука није објашњена) крећу да му се свете. Мазлхеч упућује Титуса на фантазмагорично Подречје, где одлазе избеглице из таквог света. Научници ће се осветити над Мазлхечовим животињама.

Расплет је фантастичан, достојан целог дела. Много тога треба бити освећено. Част девице (научникова ћерка) коју је Титус хтео само из разлога пожуде и Мазлхечове безразложно убијене животиње. Освета над Титусом је спрдња са Горменгастом, представа у којој је његов живот пародиран.

Трећи део је писан доста личније, што је последица ауторове болести и ратног искуства. Требало је идеју Горменгаста ставити у контекст модерног света. Технолошки ниво Горменгаста је прединдустријски, што ће рећи да постоји ватрено оружје, али не постоји струја. И то ватрено оружје актери не користе много у својим сукобима, преферирајући оно „хладно“ – поред ножева и сатара деловаће и ватра, или затварање жртве тамо одакле не може побећи. Тутус нема проблем са технолошком разликом. Не видимо да он има неки проблем да се снађе у свету аутомобила, лифтова и авиона. Али недостатак смисла га сасвим изједа, не да му мира. Смисао за њега је Горменгаст, све оно што је хтео да напусти.

На крају речи његове мајке Гертруде добијају смисао – Горменгаст се носи са собом. То је начин живљења.




Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део