Бог по себи

Пропаст бога: бог који бива „ствар по себи“...
 
Фридрих Ниче, Антихрист
 
 
 
Наравно, Ниче није мислио на било ког бога, нити било који „развој“ који нужно води у пропаст, него баш декаденцију Запада и хришћанство. С тим у вези, треба се подсетити његових погледа, изнетих у делу Антихрист.
 
Хришћанство је део неумитног процеса декаденције, који је почео деградирањем изворне јеврејске вере (процес који је почео пре хришћанства, а наставио се када су се путеви ове две вере раздвојили). У том смислу, и оно што се сматра „напретком“ заправо је инволуција, тако Нови завет ни у чему није бољи од Старог завета, чак супротно томе... Даљим деградирањем ове религије, њеном секуларизацијом, хришћански бог постаје „слабо кенигсбершко сунце“, што је алузија на Канта, његов категорички императив и одбијање да се бави метафизиком, односно Богом на тај начин. Тиме је процес деградације религије завршен, бог постаје удаљена „ствар“ за коју чак не знамо да ли постоји, али нам је етички неопходна. Но није завршен процес деградације и декаденције иначе, јер кроз секуларни хуманизам отворен је пут даљем изопачавању, те удаљавању од Природе, чиме се чак неки модерни „мислиоци“ хвале... То је процес декаденције културе који је сјајно приказао Драгош Калајић, уопште Ничеов поглед на свет овде се слаже са ставом традиционалиста, на које је иначе у великој мери утицао. (Текст сам већ представио, било је око овог пасуса много коментара. Стога понављам - ово је сажетак Ничеових ставова, с којима се ја углавном слажем. А кад кажем "Нови Завет" мислим баш на тај текст, а не каснија тумачења, праксу...)
 
Но, постоји још један појам Бога, односно Апсолута који се чак не јавља нужно под именом „Бог“. Ако се неки бог посматра као личност, онда је стварно његова пропаст постати „ствар по себи“, најниже докле се може пасти... Али шта ако је Бог „од почетка“ схваћен безлично, као принцип до којег се дошло „понирањем у битак“, где су остали богови, верски списи, могли бити само инспирација. Такав је бог Брахман из Упанишада.
 
Постоји битна практична разлика. Овакав Бог је изван карме и њему се „молиш“ (молитва баш и не би била добра реч, зар не...) ако желиш превазићи карму, а не за ствари које су кармичке. Једноставније: Ту „молитва“ није упућена за здравље, већ за такво стање у којем ти ни здравље није неопходно, у којем појмови „здрав“ и „болестан“ ништа не значе. Превазиђени су, као уосталом и „ја“. Ако неко то жели. Ако не, за „нормалан“ живот, а и после живота, ту су лични богови, те њихови обреди, митологија и езотерија с њима повезана. Теологија је непотребна.
 
Брахман не треба мешати са богом Брама који је створио (односно ствара) свет, али који није у хиндуизму највише поштован. По броју храмова заостаје за многим другим боговима. Постоје различита митолошка објашњења зашто је то тако, но биће да је прави разлог што бог-стваралац и треба да остане далеко од човека.
 
Постоје афрички култови који такође слично гледају на ствари. Код старих Словена Сварог је створио свет, па заспао... Заправо, намерно сам се погрешно изразио, јер потребно је превазићи временски поглед на свет. Време није важно. Сварог ствара свет у сну. Или што би рекао Мајстор Екхарт – Бог ствара све ствари у садашњем тренутку.
 
Сварога нема много у обредној (молитвеној) пракси. Обраћаш се Перуну, али Перун није створио свет. Све има своје место, и зна се која је улога митологије, а која је улога филозофије. Такође и која је улога историје, која је суштински испод ове две. У хришћанству је све то некако измешано, све је обавезно – Бог мора бити историјски (у времену) и митолошки као натприродан и филозофски концепт. Резултат је јасан – смрт бога – бог је постао ствар, макар она била „по себи“.
 
Замислите личне богове антике, богове који јесу били личности и то какве, херојске узоре људима. Да ли би се могло десити Зевсу да постане СТВАР?! Са друге стране, ако појам Бога се „од почетка“ посматра као филозофски концепт (можда настала контемплацијом над светом богова и људи) онда није никакав проблем да буде неухватљива „ствар по себи“. Део транседенталне реалности која подупире овај свет илузије.
 
Ова два концепта не искључују један други. Можда се то може посматрати и елитистички, једно је „бог мислилаца“, или што би рекао Гијом Фај „пагански агностицизам“. Друго је свет сујеверја нужних за масе, као таквих сасвим морално потребних (стајала некаква „реалност“ иза њих или не). Но, ова два света не морају бити нужно одвојени. Неки разликују „високи“ и „народни“ будизам. Тешко да би једног Бруса Лија могли сместити у свет високих апстракција. Па ипак, у једном филму он каже „Непријатељ је небитан, јер 'ја' не постоји“. Да би припадник простог народа могао доћи до таквог увида ипак је потребно да постоји од почетка схватање транседенталног нивоа на којем је личност заиста небитна. А не да таквом постаје релативизацијом једне религије која је изворно непримењива ван манастира (а изнутра такође вребају разне качавенде)...

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину