Национализам ... не, Империја

У принципу најбоље реагујем тако што ме неки став (изнет у тексту, можда емисији...) подстакне на размишљање. Ту би могао спадати урадак из "е-новина" Срби по вокацији, Руси по занимању. Теза није нимало оригинална, заправо је позната до отрцаности - они који се представљају као највеће српске патриоте заправо више воле "страну земљу" - Русију. Већ дуго времена "е-новине" дају неку своју верзију "националних циљева" (не питајте их много за границе такве нације, осим ако не волите чути палету псовки) којима се супротстављају домаћи "рускоколонаши". 
Међутим, када се пажљивије прочита, под условом да се стомак навикао на саму појаву "е-новина" њихове "аргументе", а понекад богами и аргументе (које признајем има овај текст), видимо да ту има нечега. Да се не лажемо - е-новинар је у праву. И да не одуговлачимо - да, па шта!? А сада следи филозофска разрада.
Оно са чиме "либерални" имају проблем, нисам измислио ја него тако вели антрополошка струка. Да би се људске заједнице одржале њих мора нешто да повезује. Сматра се да је праг од 60 људи, мада можда може ићи до целе стотине, ниво до којег може бити пресудна биолошка сродност. Дакле, оно кад знаш да ти је неко крвни рођак, твоја "крв" скоро па буквално... Све преко тога је "контрукт", добро је када је органски а не тек идеолошки или само бирократски (детаље разлика између ово троје остављамо по страни). 
У том смислу нација је историјска, а не богом-дана појава. Два су могућа погледа на њен настанак. Онај (мејнстрим?) о линеарном напретку, европоцентричан (примењив само на европска "друштва") по коме нација настаје развојем буржоазије која поставља нови критеријум лојалности - да би свргла аристократију, а и да би одржала своју власт и интегритет, често у борби против других буржоазија, односно нација... Лојалност народу који твори државу - нацији. Један чедиста ме је тако "подучавао" да нације настају прво у Латинској Америци почетком 19. века (не питах га да ми објасни, оде колизија у другом смеру, а било би можда занимљиво...). Но... ако тако гледамо, Срби су опет једна од најстаријих нација, од 1804. 
Други поглед је онај цикличан, рецимо код Освалда Шпренглера. По њему су типичне нације биле и античка Спарта и Атина. Но, такође и Мегара, Коринт, Сиракуза, Теба, Милет - сваки значајнији грчки град. И заиста је могуће наћи занимљиве паралеле, чак и у догађајима, сукобима који ће релативизовати значај нација. Тридесетогодишњи рат подсећа на онај Велики (Први светски), зар не... Једно питање остаје да се одговори - шта је постојало пре оданости нацији? Оданост господару, просто и јасно! Критичари национализма "као таквог" би требало о томе да размисле кад критикују национализам, "као такав".
Вратимо се "контруктима". Најбоље се конструкција види у самим магловитим настанцима цивилизације, где се као први облици веровања истичу тотем (митски заједнички предак) и табу (света забрана, нешто што члан заједнице никако не сме). То је зачетак етике и морала, респективно. Заједништво које превазилази крвно сродство, симулирајући га. Дакле, осим породице (како оне "атомске", коју данашње право па и пракса скоро једино познају, тако и оне проширене до крајњих граница смислености) темељ заједнице мора бити нека друга оданост. Род, племе, народ, нација, држава, најзад Империја. Ту је и лична оданост, оданост човеку, на неки начин (често и дословно) Господару. Оданост која постоји и у религији. Има један део у легендарном делу Џина Волфа "Књига Новог Сунца" где се (уз стварно дирљиви пасаж са верним псом) управо ова лична оданост истиче изнад свега, иако је тамо наведеном "узлазном линијом", а и некако логички, требало да је највиша "оданост апстракцији"...

У смислу свега наведеног, наши патриоти заиста стоје на правом путу. Обратити појам, пажљиво сам бирао речи - стоје, исправно усмерени, али се не крећу, а нису ни свесни где их је инстинкт усмерио. Посебно су занимљива питања (барем мени) националних сличности и тога како се онда нације стварно разликују. Добро, и поред свих сличности Срби и Руси су ипак препознатљиви као два различита народа, а нису ни физички суседи. Али по чему се то Парагвајац толико разликује од Уругвајца, или држављанин Либије од држављана Египта?! Копајући историју не може нам друго пасти напамет осим да су поделе јединственог народа ту правиле стране силе, или евентуално неки авантуристички официри који су правили своје хунте. А Словени су некад били једна целина, зар не...
Нација је ипак данас компактна целина, па није исти осећај повезаности са неким ко је у оквирима истих граница и неким ко је странац. Није исти осећај према страдању (осим начелно, али овде говоримо о интензитету и солидарности). Но, реци то неком "е-новинару", укључујући и аутора оног есејчића, па ћеш видети како ћеш испасти нечовек који "дели жртве". Тако је у критичним ситуацијама, и верујем да би чак и "рускоколонаш", да употребимо фразетину "ако би морао да бира", пре одабрао да пострада Владивосток него Пирот. Међутим, у Србији ствари нису толико искључиве, већ је то пре "сива зона".
А све је "сива зона", кренимо рецимо од "одбране Косова", где они који дижу анатему на издајнике, после спокојно оду да се боре на изборима у Земуну. А ништа практично нису учинили да издајнике спрече, нису смели ризиковати да фасују затвор, што би ако су издајници на власти требало да им је част. Или, погледајмо чисто економски - фамозну продају НИС-а. Па није ли та компанија сада награђивана као веома успешна, а онај млади Рус (да кажем своју импресију - пицопевац) се хвали као не знам какав менаџмент. Успешни у предаторском капитализму, како ми веле они који тамо раде. Па што би неко "либералан" био против тога, да неће можда да НИС врате на буџет Србије!?
И која је онда моја мотивација да браним овакву "нацију", која себе саме често није свесна, нису то измислили "патриЈоти", од "братског загрљаја" или ти "руске чизме". Шта, зар стварно треба да браним "територијални интегритет" Украјине, да би неко бранио територијални интегритет Србије?!? Крим не може бити Русија, да би КиМ био Србија, јел тако?!? И то кажу они који се спрдају како је КиМ зачин... А ево по сваком критеријуму успешне нације Турске - брани свој територијални интегритет од Курда, али једина на свету признаје Северни Кипар. Јесу ли се сами Руси уплашили за Чеченију када су "узели Крим"?!?
Ако већ долази у питање оданост "нацији" (јесмо ли свесни шта то уопште значи?) скоро да нема питања око оданости ОВАКВОЈ држави. Осим ако је реч о одбрани од оних који би и мене и моје драге клали зато што смо различити (или што мисле да смо различити), рећи ћу отворено - такве оданости нема. Нема оданости оваквим пљачкашима, нечега због чега не би пожелео нешто веће, grosse Politik - како би рекао Ниче. А он је рекао и ово: "Сва бића створила су већ нешто веће од себе, зашто да човек буде осека те велике плиме". 
Дакле, ја немам проблем да (у објашњеним околностима) изнад оданости овој држави ставим оданост Империји, макар она била у настајању. Оданост Евроазији, а да се не лажемо оданост Русији, која по свом положају (скоро) једина ту може да води, а нама је ипак најближа од "претедената". То још не значи некритичко прихватање сваког детаља или хира, сваке одлуке једне политике. И ту долазимо до питања личне оданости, коју поменух раније. Оданости личности Императора. Да се не лажемио - Владимира Владимировича Путина.
Но, не морају сва питања бити решена у једном блогу...
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Псеудопатриотизам

Јуриш у поробљену отаџбину