Кад је пукло, ба

Најбољи претпостављају једно свему другоме: вечну славу пролазним стварима. А већина је сита као стока.

Хераклит „Мрачни“

Неки, могли бисмо слободно рећи, мејнстрим рефрен је како су била два "кврца" у начину мишљења - један почетком Средњег века (кога још зову "мрачни"), други после Ренесансе. Насупрот томе ја ћу навести друга два кврца - један нешто пре Сократа, други Француском револуцијом.

Али прво само укратко, зашто се помињу она прва два пада у људској мисли? Идеја је да је крајем антике Црква наметнула своје догме, док је крајем Ренесансе то урадила Наука. У оба случаја имамо догматизам који гуши људски разум. Ја ћу насупрот догми поставити релативизам као већи проблем. Из релативизма следи нихилизам. Постнихилизам не би требало да буде пуко држање за крхотине преосталог, он би требало да се врати корену односно извору и примарним енергијама.

Па какво је то првобитно виђење света које везујемо за оне које зовемо пресократовци? То је метафизика која је дошла из извора грчких митова (космогонија, епова) и брусила се у дијалектичкој борби са њиховим представама. Свој допринос дале су и езотеричне школе, од којих су најпознатији орфици. Питагорејци, који су били једна од битних грана те филозофије, сами су били езотерична школа. Примарни елементи су се мешали, или речима Ксеније Атанасијевић "Тим двојством дионизијског и аполонијског елемента у себи, предсократовци имају изузетно привлачан положај међу филозофима." Али то није оно најбитније.

Битнија ствар је да је у основи свега метафизика која даје основ своме "ја" у свакодневним борбама. Може се сумњати у могућности властите спознаје тајни света, а поготово у такву могућност код "маса". Али сумње није било у то да је човек актер у светској представи. У том смислу нема сумње да су пресократовци за афирмацију (сопствене) воље. Све што радимо одраз је важнијих ствари, а како се сумњало у богове постало је одраз нечега важнијег и од олимпских бесмртника. Сумња у то почела је са софистима. Није чудо да је Ниче изразито ценио пресократовце. 

О софистима не знам много, па ћу уместо њихових погледа рећи нешто о тој епохи. Имамо Пелопонески рат. Растојања између зараћених страна нису велика, често је то дан или два хода. Ипак избијале су велике битке (Мантинеја, рецимо) али то није сметало рату да траје веома дуго, можда из угла "обичног човека" бескрајно. Спартанци су редовно опседали Атину, али до праве одлуке могло је доћи тек на мору. Није никакво чудо да у таквим приликама Атињанин посумња у то шта је уопште реалност.

У таквој ситуацији није чудно да се појави став да је човек мера свих ствари. Тај став по себи није споран, али он се у пракси своди на то да сам "ја" мера свих ствари, али то је само моје тренутно ја, нема ту истинске воље. При свему томе се метафизички основ изгубио па хирови који и нису моји постају баш мера свих ствари. Према ономе што каже Али Акбар Велајати (Хомеинијев министар), у својој анализи исламске културе и филозофије (али је као што видимо доста посветио античким узорима), софисти су мислили да "све" знају, отуд њихово име. Сократ је, насупрот, мислио да не зна, али воли знање, он је фило-соф. Или што би неко рекао за цинике - знају цену свему, а вредност ничему.

Сократ јесте ствари покушао да поправи, али у томе баш и није успео. Ми истина не знамо истину, али она постоји. Треба да јој тежимо. Истина је објективна и потпуна, наша знања су ограничена и субјективна. Како се онда у пракси долази (приближава) истини? Тако што у међуљудским (друштвеним) односима тежимо нивелацији, а према себи негацији (своје) воље. Да би опште постало апсолутно, сопствено мора бити реалативизовано.

Платон ће наравно увести сталешку структуру у своју Државу, он је презирао егалитарност (и демократију, слично пресократовцима). Аристотел неке објективне "реалије". Но све је то било само батргање у односу на првобитно и једино логично схватање по којем је своје "ја" одраз једног метафизичког принципа који је у константној борби (са самим собом). Наравно да се све то прелило на религију (теолошке позајмице у хришћанству), свакодневне односе људи и политику. Да није било тако ова разматрања не би била много занимљива...

Да бисмо се приближили другом кврцу (Француској револуцији) послужићемо се једном паралелом. Повући ћемо паралелу између Питагоре и Њутна. Обојица су били научници, иако оно чиме су се бавили нису звали наука (код Њутна је то била природна филозофија). Обојица су се бавили, чак више времена, оним што данас људи сматрају сујеверјем, а многи су их и тада критиковали због тога. Код Питагоре реинкарнација и вегетаријанство (посебан режим исхране), код Њутна алхемија којој је (по некима) посветио 3/4 свог времена. И обојица су били фанатици - док се Њутн наслађивао призорима прогона католика, познато је да су питагорејци спроводили и праве покоље да би одређене градове привели "правој владавини".

Постоје и велике разлике. Иза Њутна су остали његови (научни) списи, иза Питагоре нису. Заправо тако мало знамо о њему директно, да се може сумњати да је уопште постојао. Али је Питагора имао следбенике, док Њутн није, барем не оне који би се звали њутновци. Он је тајио многе своје идеје, јер је Црква била и даље јака са својим догмама, док је Наука са својим хватала залет. То је онај елемент догме о којем овде не говорим.

Барок је био време духовног узлета, где је такође постојала вера у метафизички принцип који је интуитивно спознат и рационално схваћен. Свеједно да ли је реч о Спинозином Deus sive Natura, Лајбницовим монадама или Декартовом Cogito erg sum. Несрећни Декарт је до свога дошао борећи се баш са сумњом. Он је барем победио сумњу. Енглески емпиризам може се исто ставити у ову причу, са својим идејама до крајности схваћеним, као код Хјума или Берклија. 

Међутим, у Француској нарастају енциклопедисти који слично софистима ерудицију представљају као знање. Много појединачног треба да засени оно опште, у пракси засењује само простоту. Занимљиво је да су им и имена "покрета" слична, указују на разметање уче(в)ношћу. Они стасавају (супротно софистима) у атмосфери релативног мира, кад Лујеви подржавају њихов рад, да би се њиме около хвалили. Каква грешка! Ипак, криза прети...

Филозофи као што је Волтер и Русо изаћи ће са својим теоријама друштвене једнакости и "уговора" и тако утрети пут Француској револуцији. Ако смо код Сократа могли да видимо и неку сумњу у свој метод, овде тога уопште нема. Размеће се Владавином Разума. И заиста су ту корени данашњих проблема, како то вели слика коју смо видели на почетку. Проблеми су настали претераном "употребом" идеала Француске револуције. Данашњи либерализам (леви и десни) заправо је хипертрофија Слободе. Како различите слободе постоје, грађански рат је на помолу. Нацизам је био хипертрофија Братства (братство аријевског народа); комунизам хипертрофија Једнакости "свих радних људи света". 

А све то јер се посумњало у дотадашњи поглед на свет по којем људи нису једнаки (јер се у њима не представља једнако онај метафизички елемент, иначе бисмо сви били исти). Неки су рођени за следбенике, односно вазале, и не мора им бити лоше у том положају. Или што би рекао Ниче у Антихристу - неправда није у неједнаким правима, него у позивању на "једнака" права. И овде, на почетку "Новог века", је цена "универзалних вредности" била уништавање сопства. Али се није остало на нивоу филозофије него се прешло на револуционисање управљања људима. Како настао систем није био одржив, није могао бити ни стабилан. Резултати су били сталне кризе и ратови, према којима су они у "насилна времена" феудализма били дечија игра. Да би се мобилисале масе створен је појам нације, кад то није било довољно појам "грађанина света". И оно што би била нека локална катастрофа или погром, сада ће бити апокалипса и геноцид.

Да ли има наде? Пре свега, после сваког краја је нови почетак. После Рагнарока на зеленим пољима појавиће се нови богови & људи. Друго, насилан крај можда и није нужан, ако га предупреди нови феудализам.

Иван Вукадиновић

п.с. Овим текстом нису "побијена" она два прва наведена пада мисли, до којих је довело увођење догми - религијских и научних. О томе ће можда бити неки будући текст...