Мера љубави и смрти

Некада је најбоље неке ствари не изрећи. Ово кажем из свог животног искуства које по том питању није много велико, али је јасно. Да, мислим на мушко-женске односе, оне мучне расправе после којих у најбољем случају можете рећи да сте потрошили време и стигли до привременог међусобног разумевања. Лекција руне Лагуз – неке ствари боље да остану скривене, испод површине узбурканог мора…

Међутим, некада је боље ипак рећи, отворити се. Тако је у несвакидашњем роману Марије Филиповић. Њен јунак не би уништио себе и добар део своје околине да је то знао. Односно могао. Читајући роман Мера љубави и смрти, први роман ове ауторке, помислио сам какав ли ће тек бити последњи.

Део магије, што се мене тиче, је у томе што сам се препознао у главном лику романа. До извесне мере. Не значи ли то да је роман успео, барем код читаоца који се препозна… Јунак меша филозофију и математику коју студира, прави од тога смисао у којем се креће. Друга је ствар воља која не може бити стављена у кавез, ако се добро сећам како је речено. Само зато што сам видео нешто себи заједничко дозволићу си злоупотребу овог приказа да представим решење до којег сам дошао. То решење мојих унутрашњих дилема је постнихилизам. Не кажем да је за било кога другог примењиво, а ценим да за главног јунака Арсенија то такође није пут.

Рећи пар реченица о неком спољном аспекту радње није у овом случају спојловање романа којег свакако препоручујем (ако нисте биљка, како би рекли рок критичари осамдесетих). Није битно о чему се ради него која су питања постављена. Арсеније је момак пред завршетком студија и без неких планова за будућност. Не да не зна шта ће, него он будућност (за себе) не види. У томе је разлог његове дистанцираности од две девојке са којима је судбински повезан – Христе и Магдалене. Он их тера од себе и пада јер не да њима да му помогну, а неком другом, свом ујаку Петру то не може дати. 

Имена, наравно, нису случајна. Не улазим овде у неке површне и баналне алузије које су могле пасти напамет ако кажем некоме да читам роман у којем се женски ликови зову Христа и Магдалена. Нити на ону причу о Магдалени као грешници, нити ћу се бавити верзијом Дена Брауна. Христа и Магдалена су аспекти Арсенијеве личности. Друга имена такође нису случајна – Марија, Марко, Петар, Павле… Библијски ниво је просто очигледан.

Начин изражавања је несвакидашњи са речима као што су „пролом душе“ и „гризодушје“. Ту су унутрашњи монолози који су дати реално као испрекидане мисли и терају да се пажљиво читају јер изгледа да је у њима нешто кључно изречено. Само на основу начина међусобне комуникације ликова закључујемо да је реч о почетку овога века, роман иначе делује ванвремено, ослобођен технологије и политике. 

Ипак, имам два питања. Сам Арсенијев пад делује некако банално. Ту нема ничег невероватног (Аристотел у Естетици: не мора да буде истинито, мора да буде вероватно) па само по себи није проблем. Но како јунак од почетка зна своју судбину, да ли је то пророчанство које само себе испуњава? Макар на начин једноставног подлегања искушењу.

Друго је нешто компликованије. Арсеније не осећа само свој бол, него и оно што су звали Weltschmerz. Оно што је мучило нашу новоталасну генерацију, оно што се осетило у трагичној судбини бенда ЕКВ и пре свега Милана Младеновића. Њима је у самоуништавању свесрдно помогла дрога, а преко ње и CIA о чему постоји теорија која ми делује сасвим сувисло. Овде је све то на суво, без икаквих опијата, самим тим много теже, да не кажем бруталније.

Његова бол се темељи на покушају да верује, жаркој жељи да верује, и својој немогућности. С тим у вези имам питање које овде нећу поставити, а мислим да знам одговор. Уместо тога вратићу се на оно што зовем постнихилизам и његовој непримењивости на главној јунака. Он би, наравно, могао доћи и до таквог решења својих дилема, али онда не бисмо имали роман, барем не овакав.

Овај роман се по својој дубини приближава Достојевском, ово је мој скромни суд. Својом радњом и неким Zeitgeistom (иако рекосмо да је прича ванвремена, осећа се да је књигу написала миленијалка, што њен успех доводи на ниво подвига) ово би могао бити модерни пандан Гетеовим Јадима младог Вертера. Али не бих поредио из два разлога – прво, зато што данас свако нешто пише и овај роман ће морати да се пробија и чему му желим сваки успех, нажалост неће оставити такав траг; и друго, онај Гетеов роман ми се, да будем искрен, није свидео. Маријин роман је ствар погодио много боље.

И зато је најбоље завршити враћајући се мушко-женске односе. Ми мушкарци волимо себе видети као једноставне. У једној расправи везаној за проблем у којем сам био то ми је рекла једна жена. Могуће да је то консензус, док су жене оне које су компликоване. Овде видимо да и мушкарац итекако може да компликује. Практично је немогуће да овакав роман напише мушкарац. А жена? Па ето, верујем да је написала…

Иван Вукадиновић

Христа је пронашла цедуљице на којима је Арсеније, судећи по истрзаном и нечитком рукопису, записивао своја очигледно узнемирена стања, мисли и ставове; међу њима је била и она о љубави која је већ наведена. Скупила их је и чувала код себе, повремено их ишчитавајући. На некима је било записано:

„Ја сам непрестани, горући, живи немир; огањ“

„… света тајна љубави“

„само из целине добија се смисао“, на полеђини истог папира:

„Увек мисли на целину“

„будни, пребудни дух“, испод: „затворен, али језгровит“

„Како бих себе описао? Ја сам нагонски, доживљајни метафизичар; све је јако садржано у мени; муче ме стања већа од мене;… оно изван човека, иза; оно унутар човека, унутрашње“

„Јесам ли изоставио конкретне делове од силног виђења целине?“

„… уклети идеализам“

„Стварно реално подручје је људска душа – у њу гледа Он. То што људи не виде праву стварност не значи да је ја не видим и да је нећу поставити на апсолутни пиједестал…“, на полеђини истог папира: „Душа људска ће неизмерно све надјачати“, мало испод: „не кажем да ћу успети…“

„Ја сам окорели реалиста, ироније ли“

„дубоки презир према свету“

„Не верујем у судбину.“

„стварност догађаја никад није оно на површини“

„то је изванрационално;… ах, надстварно“

„… област немогућег“

„окрепљено срце – сан“

„свест о сопственим дар… силама“

„Трагедија младости“

„Савршеност је снага; свети пламен…“

„и људски ум се може урушити“

„квинтенсенца…“, поред је писало нешто нечитко.

„гушим се“

„искрвавио“

„пуца лед“

„преобилно…“, испод: „… многостручје“, изгужван папир.

„Дубоко ћутање“

„раздрешење чвора није могуће“

„сви виде бесмисао, али неће себи да признају“, ова цедуљица је, судећи по изгледу, била неколико година старија од већине других; највероватније из периода оне о љубави.

Марија Филиповић је рођена 31.1.1993. године у општини Сремска Митровица, Војводина, Србија. Основну школу је похађала у општини Мали Зворник, селу Брасина, до трећег разреда, када се са породицом преселила у Бања Луку, где је завршила школовање у ОШ „Георги Стојков Раковски“.

У Бањој Луци уписује Средњу туристичку школу и ту матурира 2012. године. Исте године уписује Филозофски факултет, смер филозофија. Сели се у Нови Сад 2013. године, где наставља студије филозофије. Године 2017. уписује студије француског језика на Универзитету у Новом Саду. Посвећује се писању. Живи у Новом Саду.

Нема претходно објављених дела.