Иринеј Бачки против брњичара

Јер, није кушање Бога кад неко учествује у Литургији и причешћује се и за време епидемије, као и за време пратеће изолације или самоизолације, него кад неки епископ или презвитер затвори свети храм за вернике, или произвољно одлучи да се до даљњег  и не служи света Литургија, или експериментише са начином причешћивања
Епископ бачки др Иринеј


Стицајем околности до мене је стигла књижица владике Иринеја Свето Причешће - Лек бесмртности и веома ми се свидео начин приступа теми, што ћу овде пренети.
Но прво рецимо нешто о самим појмовима. Да будем јасан, Иринеј ниједном речју не помиње маске. Маска по себи и није велики проблем. Рецимо, потписник ових редова има алергију и избио би инцидент ако кине без маске у јавном превозу. Квака 22 је како кинути више пута под маском, али свако носи свој крст... Проблем је у начину размишљања, или како рече моја пријатељица не носим маску (брњицу) преко мозга.

Морам рећи и да ми се веома свидео начин излагања, без преласка на "старогрчки" који сам знао замерати неким великим верницима када сам са њима улазио у расправе. Иринеј у својој књизи у доброј мери одговара "неотеолозима" са сајта теологија.нет, дакле нечему на интернету, па је и његов речник томе прилагођен. Сасвим другачије него кад некима (раније на верским форумима) поставим питање како се Божије свезнање уклапа са слободном вољом, па они почну да ми мрсе...
У великој мери је то лажна дилема, јер како је рекао Шопенхауер брка се esse и operare. Али ето, њима замерам старогрчки, а ја прешао на латински... Да крајње поједноставим у својој суштини (бити) је човек слободан, "то му нико не може одузети", док та суштина и спољне околности одређују понашање. Док се околности често виде као принуда, то се ретко дешава са неком нашом унутрашњом суштином, на коју смо навикли. Овај екскурс није био без разлога, видећемо, а последње што сам имао рећи о слободној вољи рекао сам овде

Пређимо на саму књигу. Она почиње теолошким питањима, односно некаквим развојем причешћивања код првих хришћана и повећањем њихових заједница. У том смислу се побијају неке теорије оних "модерних". 
Онда се прелази на доказе да Причешће није преносник заразе. Ови докази би били анегдотални и ја не бих олако прихватио (мада нећу ни да оповргавам) став да се "нико никад није заразио на тај начин". Ипак, стоји аргумент да је било разних епидемија а и ван тога би се причешћивањем могле пренети болести (заразне) којих увек има. То би смањило животни век свештеника, међутим тога нема, штавише сведоци смо њихове дуговечности и крепкости. Ни ја нисам чуо да су имали проблеме од заразних болести, било то током епидемија или да је реч о неким специфичним болестима.
Онда има доста теологије, што ми је било разумљиво, али се не бих на томе задржавао, пошто нисам стручњак за те теме. Оно што је мени посебно занимљиво је осврт на модерну науку, квантну механику, где се помиње "квантна суперпозиција" и "квантни тунел ефекат" (цитирам, уосталом Иринеј је ставио наводнике). То ме је дефинитивно купило, да се изразим као омладина. Суштина тог одломка је да ни Наука (велико полетно слово, што би рекли својевремено на форуму - фалусно уздигнуто, није случајно) не може све да зна, рецимо оно што је на "субмикроскопском нивоу". Ако бих закерао, то би могао бити склизак терен са становишта неке хришћанске (дуалистичке?) филозофије јер би алудирало на неки физички, натуралистички, ниво света који није мерљив, али није (као хришћански бог) баш ни одвојен од "материјалног". На том нивоу би (рецимо) били "блокирани" вируси, бацили и остали другари. Мени таква разматрања нису страна, штавише.
Занимљив је и део где се Иринеј, доста вешто, бави шта је искушавање Бога, током чега Причешће није лек и благослов, него постаје опасно. То би било рецимо стављање отрова у путир, па да видимо шта ће се догодити. Јасно да Бог то не воли (просто је јаче од мене да поменем како је пророк & видилац Џозеф Смит био провераван). Дакле, нема проверавања јер онда смо у ризику без Божије заштите. Нема ни формалног одрађивања, без искрене вере, јер се тако и пре радило. Са друге стране, ако се неко боји (маловерје, али не безверје) њему би се и могло попустити (дакле у оваквим ситуацијама епидемије), али то не сме да постане правило, и колико сам схватио не може да се односи на саме свештенике који причешћују (да користе посебне кашићице и томе слично...).

Иринеј више пута помиње глобализам и оно одакле ветар дува, али се тиме не бави, на крају каже да је то тема за посебну књигу. Занимљив је међутим његов став, дат већ на почетку, да се овим жели изменити сама суштина вере (што раде а(нти)теисти који се и не причешћују или теолози који су де факто већ протестанти), овога пута не принудом као раније, него у име хуманости и у самом начину мишљења. 
Ту се враћамо на онај екскурс о слободној вољи. Дешавало се, после дужег времена, да присилна промена начина деловања репресијом почиње да мења и начин мишљења. Солжењицин је о томе писао, што се тиче православља у Русији. У ово време постоји идеја да се политичком коректношћу, цензуром и казнама људима забрани да мисле, па онда да само прихвате наметнуте идеје, рецимо да је геј океј. Или оно што нам сад сервира СЗО, све и без остатка, не размишљајући о томе колико су пута сами себи скочили у уста. Међутим, метод променом начина мишљења, саме суштине, је много ефикаснији, а за онога ко не би да види такве промене веома опаснији. То је Иринеј добро уочио.
Иван Вукадиновић

Називи поглавља:
Увод: Један хлеб и једна Чаша
Света ложица ("кашичица") - измишљени проблем
Искуствени докази да свето Причешће никада није преносилац заразе
Богословско утемељење црквеног искуства
Свето Причешће - историјска и есхатолошка реалност
Богослужбени аргументи да свето Причешће јесте Лек бесмртности, сада и увек
Богословско-научна "симфонија" о светом Причешћу
Свето Причешће "наисцељење душе и тела" или "на суд и осуду"
Право значење исказа да не треба кушати Бога
Шта кажу верујући и други представници науке и "струке"
Свето Причешће и начело "икономије" (снисхођења)
Завршна размишљања и закључак

п.с. Иако сам већ рекао да Иринеј није помињао маске, сад ћу то поновити, и додати да се није у овом раду бавио ни осталим антиепидемијским (карантинским) мерама. Не знам који су његови ставови по том питању, а и да знам не би ме обавезивали. Ја само ценим и подржавам што се он бави темом до које му је стало (Литургија) и за коју је стручан, која је његов домен дејства, да не кажем сектор фронта. И ја имам своје теме, пре свега то је ширење лудила на итернету, о чему имам што шта рећи...
Друго је, а то се може видети, то што ја нисам верник. Могу прихватити да се заразе на овај начин веома тешко (ако можда и не можемо рећи никако) шире. Ако би ме неко терао да то објасним, "уклопим у систем", рекао бих да је реч о снази Воље, или ако хоћете снази Вере. Међутим, ја сам мониста. Не волим теорије да само у неким случајевима нешто важи што иначе не важи. Другим речима, ако се хришћани овако не заразе јер им је битно, и неко други у неким ситуацијама може имати Вољу и Веру која побеђује. У принципу и у том случају би важило оно што Иринеј рече да се ствари не искушавају, ако заиста не верујете и ако вам стварно није битно. Али ко је здрав у глави и елементарно се чува, може бити спокојан, а нешто препустити и случају, како ја од почетка говорим.


Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Коловрат