Свет као воља и представа

Већ сада видимо да се пошав споља никако не може допрети до саме ствари. Узалуд нам је тражења, на том путу добићемо само слике и имена. Бићемо као неко ко би обилазио око замка тражећу улаз у њ, и не налазећи га, да време прође, скицирао фасаде. А то је заиста пут којим су ишли сви филозофи пре мене.
Шопенхауер, Свет као воља и представа

Свет је моја воља и моја представа, основна је идеја филозофије Артура Шопенхауера. Већ на почетку разматрања можемо уочити другачији приступ него код осталих филозофа. Ту се не полази од аксиома и дефиниција као код Спинозе, дакле нечега што и не мора бити тачно (када сам креирао свој аксиоматски систем кренуо сам од тога да је он услован, дакле важи ако важе аксиоми, што није обавезно...), ни од "вечних истина" као код Лајбница (Шопенхауер критиковао), нити од онога што нам је извесно као код Хегела (непосредно чулно искуство), овде се креће од основне девизе (мота, можда можемо рећи пароле) која ипак није "пала с неба", него је настала на основу његовог проучавања проблема довољног услова
Овде можемо рећи нешто о његовом ставу према осталим филозофима. Већ из почетног цитата можемо видети да му скромност није била јача страна, што је добро. Код Спинозе је ценио интуицију, док је сво оно умовање за доказивањем и извођењем закључака сматрао непотребним и накалемљеним (и сам сам могао тако нешто закључити). Хегела није подносио из различитих разлога, лични су они што је заказивао предавања кад и он, па му је учионица била празна. Иако има сличности у филозофијама (рецимо ово) мислим да се разилазио с њим око оног "сукоба духа и материје", односно свог тог дијалектичког присвајања и побијања... Шопенхауер се сматрао следбеником и критичарем Канта, Критика Кантове филозофије је додатак дела који овде не улази у разматрање. Па да видимо шта је то Артур рекао.

Свет као представа, прво разматрање

Представа подвргнута начелу разлога: предмет искуства и наука
Све што видимо (осетимо, измеримо) то су појаве (феномени) а оне су само представе и ништа више. Ствар по себи једино је воља, предмет следеће главе. Артур полази од Кантовог поимања простора и времена који су такође наше представе, а не нешто "по себи" дато. Само у простору је геометрија, а само у времену аритметика, два од четири става о довољном узроку. Они су највише испражњени од садржаја, и оно на шта се правила (каузалитет) могу најтачније применити.
Оно чиме се баве природне науке (како их данас зовемо) је материја а она је каузалитет и ништа више, док је њен корелат разум. У разуму Шопенхауер не види ништа посебно, имају га и животиње, то је просто схватање узрока и последица. А приори схватања разума су интуиција (нпр. штене које је на столу и боји се да не падне иако никада није пало, дакле оно што бисмо назвали инстинкт). 
Међутим ум имају само људи и он настаје као корелат појма. Док је грешка разума опсена (фатаморгана) грешка ума је заблуда и она је много опаснија - може однети милионе живота. Али само ум је основ науке, због свог баратања са појмовима (апстракцијама). Видећемо на крају да ум може дати неко "избављење", како га Артур види. 
Занимљиво је да Шопенхауер претпоставља неку еволуцију (о томе вероватно има нешто више у другој књизи), иако је у време писања Дарвин тек био на свом путу. Можда подразумева неке друге теорије (Ламарк?) али о томе не видимо ништа. Видимо извесну заблуду антропоцентризма, јер сматра човека "круном еволуције". Али то није тако бинарно постављено, јер се помиње развој виших животиња, одвајање главе од трупа (врат) и слично. Представа се везује за "прво око" (неког инсекта), што не значи да је свет тад почео да постоји, јер постојала је и пре тога воља, али некако свет зависи и од представе па као да оно што је касније настало оправдава оно што је било пре (обрнути каузалитет, у данашњој науци антропички принцип?)...

Свет као воља, прво разматрање

Објективизација воље

Ланац узрока и последица никада није прекинут неком првобитном силом, на коју би се ваљало позивати, него већ први члан ланца, исто као и последњи, претпоставља првобитну силу, јер иначе ништа не би могао ни објаснити.

Али свет није само представа, нити су појаве које видимо само "фантоми" наше свести, на шта ћемо се вратити. Нешто реално постоји. Али то није материја (као основ) јер она би морала бити нечим покренута - тако Артур побија материјализам. (Побијање неких облика идеализма (Шелинг?) је по основу вештачке разлике између "ја" и "не-ја"). Оно што покреће материју, односно цео ток догађаја, каузалитет, то је воља. 
Иако је воља по себи слободна, свака њена појава је подложна узроку и последици, односно мотивима који покрећу. Спиноза је рекао да би камен који пада мислио да је његов пад последица његове воље (ако би имао мисли), а Шопенхауер додаје да би камен онда био у праву. Ми наравно не видимо ову вољу као једину ствар по себи (не као код Канта, где их има више), већ само појаве као њене одразе у времену и простору. Само време је изломљена слика стварности, парцијалан и раскомадан поглед које биће може имати о идејама, или као што би Платон рекао покретна слика вечности.
Има нечег ахриманског у самом времену, како је знао рећи Доријан Нуај. Није чудо што је Металика у својој песми Four Horsemen поставила Време уместо Рата међу осталим јахачима...
Time! Has taken its toll on you
The lines that crack your face
Famine! Your body, it has torn through
Withered in every place
Pestilence! For what you've had to endure
And what you have put others through
Death! Deliverance for you for sure
Now there's nothing you can do


Свет као представа, друго разматрање

Представа независно од начела разлога, платоновска идеја: објекат уметности
Ово је најслабији део Артурове књиге, мада својим почетком обећава. Он увиђа сличности између Платонових идеја и Кантове ствари по себи. Разлика је у томе што је према Платону једино право знање оно о идејама, док Кантову ствар по себи не можемо спознати. Измирење би било да право сазнање није могуће, осим интуицијом (која се овде помиње у нешто другачијем значењу него у првој глави, ово би била интуиција ума). Идеје би биле прве објективизације воље, код Шопенхауера то би прво биле природне силе, које саме не подлежу узроцима и последицама иако их покрећу и нису сводљиве једна на другу (осим ако наука утврди да су две силе заправо једна, што се у наше доба и догађа). Међутим, Артур није баш јасан шта би све, осим природних сила, могле бити те идеје. Стекао сам утисак да није баш расположен за ствари као што су "идеја стола" и слично...
Постоји начин да се човек извуче из лажних представа, а то је медитација. Концентрација на предмет све док се његов лик не изгуби, а остане нам само његова апстрактна идеја. Са тиме је повезан геније, како га Шопенхауер види и ту настају проблеми.

Као представу независну од начела разлога Шопенхауер види уметност, тачније ликовну представу. Он критикује Платоново виђење по којем су уметничке представе тек секундарни одраз (имитација лепих ентитета), не - према њему оне представљају нешто ванвременско. Проблем је што је за Артура то једини облик генија.
Има ту унутрашње логике, али то не бисмо могли прихватити. Према томе Тесла не би могао бити геније, јер је откривао законитости на којима функционише каузално, дакле то не би могао бити ниједан научник. Не би могао бити ни неко ко оперише у материјалном (каузалном) свету, рецимо ниједан војсковођа, ниједан државник. Не би могао бити чак ни математичар (с обзиром да је Шопенхауер показао како је и математика облик каузалитета). То да су начини функционисања, обрасци, каузалног света можда такође вечни (дакле идеје као објективизација воље) као да је промакло Артуру. И да се могу спознати интуицијом по чему би се разликовали геније, таленат и само практичар, без обзира чиме се бавили...
Скоро да је сликарство синоним за уметност (која рађа генија), мада се Шопенхауер бави и еповима и музиком (и то на доста добар начин). Све у свему, а с обзиром на циљ да се буде независан од начела разлога, уметности које не поседују сценарио (еп то није, погледајмо о чему заправо говори Илијада...) То се може разумети из угла оног времена када је роман као "жанр" тек настајао (не слажем се с теоретичарима да је то жанр, ал' ајде), док наравно још није било филма и стрипа. Занимљив би био Артуров поглед на уметност данас, у понечему скучен, мада мислим да бих се сложио с погледом које би имао на данашње "сликарство", односно перформансе (његов став да метафори није место у сликарству).

Примена Артурове филозофије на фејзбук и остало…

Он вели како је све за шта знамо представа, једино се на свом телу представа поклапа са вољом. Рецимо, гладан сам – то је представа; узмем да једем – то је воља. Могућ је „теоретски егоизам“ (солипсизам?) по којем би сва друга тела била само наша представа, тј. „фантоми“, али то је више доскочица, ако неко озбиљно у то верује, онда је за институцију… Али како стоје ствари са „практичним егоизмом“?
Има доста једнодимензионалних људи који су тиме досадни и углавном згодни за избегавање. Кажу да породицу једино не можемо бирати, то нам је што нам је, остало можемо…
Супротно је са модерним државним апаратом, који се и поставља као „фантом“. Некада се базирало на личној оданости, данас кад је тако не сматра се то позитивним (мада се и ту времена мењају)… Рецимо да одем на шалтер, ако је шалтеруша имала смртни случај, разумљиво је да схватим да не мож да заврши посао. Али то је екстреман случај. У принципу ме се њени проблеми не тичу, а ни ја не треба да презентујем друге проблеме или циљеве осим оних за које сам званично дошао.
У фикцији, ако имамо једнодимензионалне ликове, они нису убедљиви, нити је такав роман, који постаје памфлет.
Али „на друштвеној мрежи“ има маса једнодимензионалних. Иако начелно схватам да иза такве приказе (ника) стоји нека воља, она ме ич не занима. За мене су сви они „фантоми“, како рече Артур, представе на мом екрену.

Свет као воља, друго разматрање

Код постигнутог самопознавања, афирмација и негација воље за живот
Ово је најјачи (да употребим модеран израз) део књиге, па ипак део са којим се не слажем! Заправо могао бих рећи да се слажем са целом Шопенхауеровом филозофијом осим закључка. А пре закључка оно што је добро и генијално пренећу у цитатима.
Врлина се не учи, као што се не учи ни гениј. За њу је појам јалова ствар исто као и за уметност, она га може употребљавати само као своје оруђе. Отуд би с наше стране било исто толико лудо ако бисмо очекивали да наши морални системи и етике створе врле, племените људе и свеце, као и да наше естетике створе песнике, кипаре и музичаре.
Јер сасвим је противречно тврдити да је воља слободна, а ипак јој приписивати законе по којима она има да хоће: „морати хтети“ – дрвено гвожђе! А сходно нашем схватању, воља не само да је слободна, она је свемоћна.
Воља је ствар по себи, унутрашња садржина, суштина света, док су живот, видљиви свет, појаве, само огледало воље. Отуд ће живот бити нераздвојни пратилац воље, исто као што је сенка пратилац тела, и свуда где је воља ту су и живот и свет.
За то сазнање индивидуа добија живот као поклон, настаје из ничега, а онда, са смрти, она губи тај поклон и враћа га у ништа. Али ми смерамо овде да живот посматрамо филозофски, то јест сходно његовим идејама, па тако налазимо да нити воља, ствар по себи у свим појавама, нити субјект сазнања, посматрач свих појава, немају никакве везе са рађањем и са смрћу.
Смрт је сан у којем се индивидуалитет заборавља: све друго се опет буди, или тачније, све друго је остало будно.
Оно чега се у смрти плашимо у ствари је пропаст индивидуе, а смрт се отворено указује као та пропаст, а пошто је индивидуа пука воља за живот у појединачној објективацији, то се она целим својим бићем опире смрти.

Овде видимо вољу као свемоћну, толико моћан ентитет да је и смрт спрам ње немоћна, тачније она је спрам воље ништавна, док сву моћ може имати само над индивидуама. Овај део је она афирмација воље несумњиво, али нешто о чему Шопенхауер не говори као о избору човека, осим што наводи такву могућност (још на почетку дела) и пар пута подсећа да је поменуо. Вољи је живот гарантован.
Но за њега оваква воља постаје баласт. Видећемо како, али пре тога нешто о ономе је ли воља слободна.
Појединачна воља (тј. њена објективизација, индивидуа) је потпуно у ланцу узрока и последица и ту слободна воља не постоји. Међутим, воља као ствар по себи може одлучити да ли да се уопште појави у одређеној индивидуацији. Крајње поједностављено: Воља бира судбину. Или како је речено у филму Матрикс, иначе дубоко у филозофији детерминизма - Ти си већ одлучио, Нео, сада треба да схватиш зашто си тако одлучио...

Али зашто оно друго решење којим се Шопенхауер толико бави - негација воље?! Да би се стигло дотле морамо прећи кроз његову етику, која ми сама по себи није импресивна, мада је добро што је побио неке Кантове ставове. Онај нижи ниво етике је утилитаран и у крајњем егоистички, онај на којем друштво функционише. По Артуру је казна оправдана, али не и освета, пошто казна делује ка будућности, смањењу злочина и у крајњем бољем положају за појединца који би је подржао...
Међутим, виши ниво етике је осетити да смо сви у истом лонцу. То баш недостаје злочинцима чија је афирмација воље за живот толико јака да они не осећају туђе воље, нити с њима имају емпатије. Данас бисмо такво понашање звали психопатским. Уочимо да је злочинац заправо "пун живота", то је један од разлога зашто су фикциони негативци толико занимљиви и неопходни данашњем роману или филму.
Насупрот томе права етика је спознати да смо сви једно. Одатле је корак ка негацији властите воље и усмерености на смањењу патње других (искрено, нисам видео како једно из другог следи). Решење је утрнути и угасити своју вољу за живот. Самоубиство није решење, то је Артур добро објаснио, заправо то није негација воље за живот, само акт незадовољства конкретним животом. 

Свака жеља је у основи негативна, њеним задовољењем може да следи само олакшање, после чега следи идућа жеља. Недостатак жеља (кад су испуњене) ствара чамотињу - досаду која је најгора. То је Артурово учење које је у великој мери позајмљено са Истока. Изнећу побијање таквог учења не неким филозофским, већ сасвим реалним, животним, аргументима.
Ја могу бити увече сам и гледати те-ве. Могу то да сматрам неодрживим и да изађем ма где било, па онда да будем незадовољан тиме где сам. То је жеља као негативитет. Међутим, могу бити сасвим ОК са тим што седим код куће, добити позив, па ипак изаћи. У том тренутку желим да изађем и та жеља није негативна.
Да проширимо, неко може бити сам(а) и незадовољна тиме, активно тражити партнера, па онда кад нађе... То би била негативна жеља (чијим самим задовољен олакшање и јесте тренутно). Међутим неко може бити сам(а) и релативно ОК са тим, па ипак некога да пронађе. Истина, наш пређашњи живот нам се у стању заљубљености чини безвредним, али то су ствари које легну временом.
Постоје тренуци задовољности постигнутим (заправо они се не потискују "природно" неким каузалитетом, него наметнутим моралним правилима лажне скромности) и тренуци уживања у доконости. Хоби (десета секунда!) не би требало да буде патња, а може бити користан. Игра са својом децом или обављање лакших послова ту исто спада. Маче кад се игра учи да лови, и одрасла мачка тако одржава спремност. Није претерани антропоморфизам рећи да она у томе ужива. Филозофски то нас води ка учењима о свету као игри, макар он био под велом Маје. Ниче свакако, како сам чуо и Хајдегер, Хусерл...
Можда би могли размислити о томе одакле Шопенхауеру тако негативан став према животу. Делимично он долази из древне Индије, мада тај негативитет није баш толико заступљен у Ведама и Упанишадама на које се позива. Но мислим да се лако можемо сложити да Индија није исто што и Кина, или Европа, или област степа... Другим речима поглед на живот је последица специфичних околности.
Како сам Артур каже услови живота су у Индији релативно повољни, као и рецимо у Средоземљу. У одсуству жестоких услова средине какве имамо у тајгама, степама или пустињама, народ се намножи. Степски човек осећа не мало олакшање и животну снагу кад презими зиму, пустињски нешто слично (мада су последице другачије) кад пређе жив преко пустиње. Овде тога нема. Само дуго животарење у оскудици хране и страх од болести. Брзо распадање умрлог у врелој и влажној клими. Индија је отворена освајачима, баш онима који долазе из степа и пустиња. Иако излази на два мора није развила онај освајачки дух који се пита шта је са друге стране - оно што је красило неке Грке и Феничане, затим Викинге, Португалце, па све до Гордог Албиона као круне таласократије. Разумљиво је да је неком Индусу живот био (углавном) патња.
Други извор је време и место у којем је Артур Шопенхауер живео. Немачка, прва половина 19ог века, време најбурнијег развоја буржоазије. Управо је тај модел шест дана диринчења један дан досаде карактеристичан за капитализам (наравно, однос дана се може мењати). Шопенхауера тако можемо читати као друштвену критику, мада се он тиме уопште није бавио. Шраф система и елемент конзумеризма. Наравно да постоји и друго решење осим умртвљивања које он заговара. Како се сам Артур хвалио својим награђеним делима, ја ћу дати себи за право да се похвалим једном реченицом којом сам стекао поштовање у оном друштву у којем сам је изрекао. Нема новца којим можеш платити ово доконо поподне.
У праву је Шопенхауер када на самом крају свога дела каже како оно што заговара, оно куда би умртвљена свест "отишла" није Ништа у смислу одсуства било чега. Међутим, то јесте нешто о чему ништа не можемо знати. То јесте легитимни циљ, и начин доласка до циља, за уморну вољу, како је то Ниче уочио. Вољу која је (може бити) већ уморна дошла на овај свет, па онда себи одабрала судбину (како смо горе видели) у складу са тим. Било да је реч о животним патњама или испразним "задовољствима". Како сам чуо, сам Шопенхауер се није баш придржавао онога што је проповедао, био је чак далеко од тога (пијаница и женскарош). То би баш могло објаснити популарност његове филозофије за једног декадента тог времена, мада су се многи који су покушали тим путем једноставно вратили хришћанству. (Однос Артура према хришћанству неће овде бити приказан).
Тако је Шопенхауерова филозофија, као вид нихилизма, легитиман циљ за појединца и ужасан за заједницу, нешто што треба бити превазиђено, путем у постнихилизам. И за крај овог већ очајно дугог разматрања један gedanken experiment. Он наравно не може бити проверен, и да може не би било етички, али може отворити размишљања која могу бити корисна, рецимо ако почнете да се вучете по докторима...
Могуће је, сасвим могуће, да вам је у ситуацији гужве пало напамет како би било добро да људи једноставно има мање. Да ли бисте прихватили својеврсну опкладу, нешто што је Танос (Авенџерс) хтео да спроведе - да половина људи једноставно нестане? Нема половина живе силе али техника остаје. Да ли бисте тако нешто предузели да можете, под условом да и сами ризикујете своју егзистенцију. (Нећемо детаљисати, али рецимо да у том случају вољи живот није гарантован у смислу о којем смо говорили). Ако преживите, живећете комотније. Ако не преживите, бар не морате на посао...
Иван Вукадиновић













Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Коловрат