Вирус се креће ваздухом

ВИРУС СЕ КРЕЋЕ ВАЗДУХОМ. Невидљив је, безбојан, безболан – све док га не видиш. Зараза почиње увек на најједноставнији могући начин. Некога је угризло мајмунче на одмору на Тајланду, или ујео комарац у Сао Томеу, или се убо на неку биљку док је шетао егзотичним пределима. Симптоми се нису појављивали док је носилац вируса предавао пртљаг, није запиштао никакав аларм у детектору за метал. Тек у авиону носилац вируса почне да кашље. Нико ништа не примећује. Откада су забранили пушење у авионима, луфтирају ређе како би уштедели неки динар. А због тога су бољи услови да се могућност заразе увећа. (Или је ово можда само мит који су раширили пушачи.) До малопре је носилац био само један – жена коју је биљка инфицирала, дете које је угризао мајмун, човек кога је ујео комарац (неко је јео слепог миша – оп. А.). Сада ће се, током десет сати лета, овај број увишестручити. У тренутку када авион слети већ постоје скоро две стотине носилаца, нехотичних трговаца смртоносном почашћу. Ни гранична контрола не успева да идентификује знаке – изврсни контролори кофера и пасоша и грашака зноја, али не и раширених зеница. У сваком случају, при доласку још увек нико нема раширене зенице нити кога облива хладан зној, изузев првог носиоца. Али чак и он прелази границу без проблема. А и да су га зауставили, вирус је већ расејан. Кроз неколико сати епидемија ће се проширити. Брзина епидемије пропорционална је њеној невидљивости. Тек за 36 сати неког доктора ће зачудити нагли пораст броја пацијената у хитној. Проћи ће још који сат док неко не детектује образац: повраћање, хладан зној, унутрашње крварење. 

Тело експлодира унутра. Једна жена се смеши, каже мужу да јој није ништа, само је мало уморна, мора да је због разлике у временским зонама, и пада на кухињски под, дашћући као да има напад епилепсије. Муж узима мобилни и зове хитну помоћ, која након пола сата одвози жену, а муж и не слути да је и сам носилац вируса, да ће се и код њега кроз неколико сати појавити исти симптоми као код жене, и да ће умрети од унутрашњег крварења уз несносне болове, док му се витални органи претварају у течност. 

Једно дете се игра у школи. Обично је он најнемирнији дечак, али данас је необично миран. Наставница је одахнула од олакшања. И не слути да дечко у себи носи Живу Смрт и да ће ускоро цело одељење бити у болници. У датом тренутку, док наставница пише на табли, једна девојчица врисне. Наставница се окрене, љута: зашто увек док она пише на табли користе прилику да праве глупости? Реторичко питање, зна то наставница; одговор је: зато што она не гледа. Наставница престаје да се љути у тренутку када деца, скамењена, упру прст у другара који лежи на поду у грчевима.

Вирус је најгори непријатељ који се може пожелети. Напада нас изнутра. При томе је врло сличан раку, само што је бржи, смртоноснији, а не оставља нам наду у хемотерапију. Прекасно. Увек га прекасно идентификују. Заразан је. Веома заразан. Плаши лекаре. За разлику од рака. Рак се не преноси. Вирус је, чак и ако је лекар заштићен скафандером, као атомска бомба. 

За само седам дана читава земља је у ванредном стању. Само што је карантин прекасно уведен. Нико не зна ко је заражен – сем када више нема шта да се учини.

Влада шаље војску да блокира излазе из престонице. Али много војника је дезертирало. Сама централна команда, увек тако смирена кад шаље топовско месо, у потпуној је паници. Како да се боре против невидљивог непријатеља? Непријатеља који нема другог тела до тела наших? Војска поставља шаторе за прихватање рањеника. Први лекари су моментално заражени – и они умиру. Један генерал се показао као кукавица. Други, страхујући да открије ову истину о самом себи, пуца себи у главу. Паника. Војници пуцају на цивиле. Дато је наређење да се бомбардују мостови. Али ниједан авион не полеће.

Село, далеко од градова, још увек представља једино релативно сигурно место. Изолација и напуштеност на које су се толика села жалила, показују се сада као прави благослов. Сељаци формирају бригаде да пуцњевима отерају грађане. Епидемија није најбоља прилика за исказивање лепих осећања. То није исто као спасавање бродоломца или помагање рањенику. То је ужас. Свет живих мртваца. Помоћи значи исто што и умрети. Да бисмо преживели у овом суровом свету, треба да постанемо сурови. То је једини начин. Тужно је, али то је једини начин.

Неки људи су отпорни на вирус. Али вирус и о томе води рачуна. Технички, вирус је глуп, само један наномикроб. Али, на неки свој начин, он је и хиперинтелигентан. Чини се да је вирус конципиран као биолошко оружје. Могуће да је и био. Циљеви и метод су стриктни и економични: нађе једног носиоца, изједе га, а онда нађе другог носиоца.

У УН почињу да помишљају на нешто што је само неколико дана раније било незамисливо: на бацање неколико атомских бомби на пријатељску земљу. Умреће можда неколико милиона људских бића. Тачно. Али треба мислити на добробит већине.

У УН ужас постаје чиста логика, једноставно расуђивање: понекад је потребно убити неке људе (неколико милиона људи, ситница) да би се спасло човечанство.

Руи Зинк

УГРАЂИВАЊЕ СТРАХА, 2012

П.С. Наравно, ово је (само?) роман. Биће о њему још речи. У међувремену само размислите о контексту који даје већ наслов романа, а онда се сетите шта сте све чули & видели у последњих шест месеци.