Давно је било кад сам читао
Радник од Ернста Јингера. А онда видим прво
у Либартесу занимљив текст где се то дело помиње, недуго затим др Несторовић је у свом
повратничком гостовању поменуо баш ово дело - наравно у контексту маски које радници носе на послу, све док сами не постану маска, односно у Јингеровој методологији
тип. Наметнуло се ново ишчитавање овог епохалног дела.
За почетак сместио бих Радника у ондашњи дух времена, Миша Ђурковић у уводу каже у осрамоћену епоху либерализма (или барем период када се сматрало да је либерализам осрамоћен, да ништа актуелно не нуди). Долази до изражаја неки осећај краја епохе, фантастичних промена којих смо сведоци и које нам тек следе. Догађаја који су неумитни. Ако поредимо рецимо са делом Пропаст Запада Освалда Шпенглера, уочићемо да и он уочава трагичну судбину фаустовске (западне) цивилизације и тај крах доводи до поетских висина. Међутим, код Јингера су ова последња времена поезија сама. Било би банализовање, ипак, када бисмо рекли да Јингер исходе које види добрим - као својеврсни следбеник Ничеа он је с ону страну добра и зла. Иначе за многе традиционалистичке мислиоце Ниче је добар само за почетак, он је иако указавши на нужност постнихилизма практично остао у нихилизму (што му рецимо Евола замера), такође сваки колективизам му је био поприлично стран, иако су се колективистички покрети ХХ века (барем националсоцијализам) радо позивали на њега.
Наравно, други традиционалистички мислиоци (или мислиоци трећег пута) нису имали тако високо мишљење о раднику, кога је Јингер ставио у наслов и указао на њега као на снагу која ће постати носилац епохе. Шпенглер се занима растакањем форми културе и цивилизације, какво је било у Риму и какво се сада догађа на Западу. Како масе не могу бити покретач, то не могу бити ни нижи слојеви, па тиме ни радници, којима се Шпенглер експлицитно не бави. Они могу постати само "фелашки народ" кога буре историје бацају на разне стране уз огромне жртве. Међутим, Јингер ће се позабавити тиме да радници нису маса него нешто више - тип по његовим речима. Евола се бавио радницима, тачније пролетаријатом. И он увиђа његов "долазак на власт", али по њему је то нешто најгоре јер више није реч о владавини трећег грађанског слоја, него четвртог - уместо вајшија долазе шудре. Наравно да би Јингеру ово тумачење било сасвим страно, као што одбацује и буржоаске теорије (имплицитно укључујући и марксистичку) које су раднику дале "своје место", е да се систем не би мењао.
За Јингера су радници нова аристократија. Нешто слично соју кшатрија, а насупрот вајшијама (грађанима, буржоазији) који искључиво цене разум и једина брига им је властита безбедност. Како је овај сој успео да поврати власт, па чак је представи као једино могућу, не треба да нас чуде последња догађања у вези реакције на п(л)андемију. Оно што сам рекао на почетку корона кризе - овај грађански слој паничи пред сваким ризиком који (технички) не може да контролише. Онда се и буквално затвор ставља испред (и сопствене) слободе.
Пре него наставимо рецимо да Ђурковић Радника убраја у "Јингеров Стари завет", оно што је писао до Другог светског рата. У том смислу био
Хелиополис било расно дело "Новог завета" и у њему Јингер заступа сасвим другачију позицију,
тип радника се не помиње, док су силе за које бисмо могли рећи да манипулишу
сазданошћу приказане као негативци (мада у суштини и они представљају буржује само без вишка, или да кажемо икаквих, скрупула - Србија данас би била добар пример тога).
Враћамо се Раднику и то преко поменутог појма сазданости. Сазданошћу означавамо виши вид стварности, који даје смисао свему око себе. Дакле, сазданост би била нешто као биће или суштина. Она је изван било какве еволуције, еволуција не утиче на њу. Занимало би ме, мада ми не би било од кључног значаја, да видим која немачка реч је употребљена. Тип радника је саздан. Али треба имати у виду да појмови у Јингеровом делу нису много важни. "Сви ови појмови служе као подсетник, суштина није у њима".
Други занимљив појам, који се по себи не помиње много је рад. Наравно, из појма рад изводи се појам радника. А за Јингера рад су све делатности, рад је тоталитет. Бављење спортом или доколица такође су рад, чак и читање (новина или књига). Ратовање је наравно рад. Рад је сва свесна делатност становника мегалополиса и трансформисаних предела Земље. Шпенглер такође означава ову махниту делатност "душе која никад не спава", али код њега се у зими цивилизације ништа битно не дешава, док код Јингера имамо једину праву револуцију.
Није згорег сетити се да је у физици, а посебно њеној техничкој примени,
рад практично синоним за енергију. Говори се о корисном раду који је проценат корисног дејства употребљене енергије.
Енергија може бити било шта, будући да сам појам долази од грчке речи која значи
дејство или деловање. Тако су ромејски теолози говорили о божанским енергијама, док ће се неко данас пожалити да нема енергије, како се изгубила "енергија петог октобра" и томе слично... Енергија је у стабилном стању једино кад се размењује, кад кружи и делује, ускладиштена (у телесној маси или финансијским залихама) она постаје пре или касније мета ентропије.
Докази за ступање револуционарног радништва код Јингера се налазе свуда и нигде (конкретно). Они су у распаду буржоаског либерализма, и у тоталној мобилизацији нација. У градској јурњави и камповској организацији омладине. Мало се ту помиње Немачка осим кроз објашњење неправедних (како Јингер види, а што се чита између редова) захтева који су дошли у Версају од стране још увек либералне Француске. Јеврејство се помиње само двапут, једном негативно (либерализам који је уништио стара царства), једном позитивно (ционизам који "чинодејствује" енергијом што води тераформирању). Нешто је конкретнији Јингер једино у претпоследњој глави која се зове Прелаз од либералне економије ка држави рада.
Радничка држава је по Јинегеру ближа старинској апсолутној монархији него националној демократији коју је дао буржоаски либерализам. Али ни овој првој није претерано блиска. Разлика је у доласку на власт апсолутног монарха уз церемонијал који представља све могуће сталеже и инаугурацији неког пучистичког диктатора (Јингер се наравно ограђује од латиноамеричких хунти) на којој се представља сила као таква.
Радник као тип супротстављен је како индивидуи, тако и маси. Лако је схватити да се индивидуа одбацује као буржоаски (либерални) конструкт, са масом су ствари мало компликованије. Јингер то можда најбоље објашњава тиме да масе траже заштиту од малог броја организованих појединаца. Ови тако постају битнији од милионских безглавих маса. Дакле, што се тиче самих маса, Јингер би се лако сложио са Еволом или Шпенглером. Потписнику ових редова би згодно поређење било оно кад је Дјук Шешељ потезао пиштољ на масу углавном студената, правдавши то после речима да љуља једино вазуме силу... Дакле, маса, па и радничка, није ништа без авангарде, али Јингер њу не помиње, ако ту не рачунамо странке које постају покрети, а покрете мора неко да води. (И ови покрети заиста некуда воде, за разлику од данашње ситуације коју је пријатељица најбоље описала речима - толики "покрети" а све стоји у месту). Занимљиво је да се реч "вођа" ниједном не помиње у овом Јингеровом делу (или ми је њено помињање промакло).
Најзад, погледајмо где је све то одвело, ко је на крају био у праву - Јингер или Шпенглер. То је ипак тешко рећи. Сведоци смо ступања на сцену огромних неевропских маса (сада Азије, сутра можда Африке која је у миграцијама већ итекако присутна) које замењују политички Запад на позорници. То су обојица предвидели, али се нису сагледавали детаљно такву будућност (Шпенглер се тиме бави у књижици Антропологија моћи, која је следећа за ново ишчитавање). Овај свет је сада де факто у индустријској револуцији која постаје већ постиндустријска, али и даље са доминантним типом који би могао подсетити на Јингеровог радника.
На самом Западу је либерализам три пута побеђивао, у три рата укључујући и хладни, да би му победа била сваки пут релативизована, односно угрожена. На крају је сам појам рада потиснут - деиндустријализацијом, роботизацијом, причама о универзалном приходу, ослањањем на "мањине"... Реакција је била победа Трампа на изборима 2016, која би сад требало да буде оверена. Но која год страна да победи, чини ми се да је исход
нови феудализам (чему је
Кајзер репорт посветио барем једну своју емисију на РТ). Код Трампа би то било кроз нескривени цезаризам, и укључивало би јингеровски свет рада (радника,
руралних крајева, како то либерални коментатори знају рећи). Победа либерализма ствар не би битно променила, иако би она била ентропијска. Како је овај систем неодржив, исход би била
феудализација не кроз рад него кроз хаос. Чиме смо ово разматрање завршили, а ви можете видети неке Јингерове цитате.
Иван Вукадиновић
Где год човек настоји да се сврста у етичке, друштвене или политичке касте знак је да није на борбеној линији, већ у провинцији 19. столећа коју је либерализам дугогодишњим делањем посредством општег права гласа, опште војне обавезе, општег образовања, продаје земљишта и других начела довео дотле да сваки напор у том правцу и тим средствима делује неозбиљно.
Морамо схватити да смо рођени у крајолику од ватре и леда. За прошло се не можемо ухватити, а у будућем се не можемо устројити. Овакав крајолик представља став крајњег ратничког скептицизма. Не смемо се затећи на делу ратишта који се брани, већ на оном с којег се иде у напад.
Сазданост јесте, и нема тог развоја који је може увећати или смањити. Повест развоја стога није повест сазданости, већ у најбољем случају њен динамички коментар. Еволуција има почетак и крај, рођење и смрт, које сазданост нема.
Сваки став коме је дат истински однос према моћи препознаје се по томе што човека не схвата као циљ већ као средство, као носиоца како моћи тако и слободе. Врхунац својих снага и своју владавину човек развија кад је у служби. Тајна истински заповедног језика је што не даје обећања већ поставља захтеве. Најдубља човекова срећа је у жртвовању а највише умеће заповедања да укаже на циљеве достојне жртвовања.
Чиста воља за моћ није ништа легитимнија од воље за веру. У оба ова става, у којима се романтика урушила у себе, до изражаја долази не пуноћа, већ осећање непотпуности.
Једини, пак, могући наследник пруског соја – раднички сој – стихијско не искључује, већ укључује у себе; прошавши школу анархије и раскинувши старе споне, његова се тежња за слободом мора спровести у новом времену и новом простору и мора је спровести једна нова аристократија.
Идеализам или материјализам – то је опречност не одвећ бистрог ума, по својој имагинацији недораслог ни идеји ни материји. Суровост света покорова се само суровошћу, не опсенарством.
Грађанин зна само за одбрамбени рат – а то значи да уопште не зна шта је рат, већ и стога што његово биће није саздано од ратничког елемента. С друге стране, пак, није кадар да спречи његов пробој у свој поредак, пошто су све вредности којима би му се супротставио нижег реда.
Необичност грађанског доба, међутим, није толико у стремљењу ка сигурности колико у искључивости карактера својственог том стремљењу. Он се огледа у томе да се искосконско овде јавља као несувисло, и да се самим тим гранични зид грађанског поретка уједно представља као гранични зид разума. Овим се грађанин одваја од осталих сојева - верника, ратника, уметника, морепловца, ловаца, преступника и, како смо утврдили, и од појаве радника.
Коментари
Постави коментар