Уграђивање страха
Статистике могу бити велики савезник страха, али пречесто функционишу као његов инхибитор. Вероватно ће се, као што се то обично каже, „десити само другима“. Првих неколико дана, да, може се догодити да страхујемо док седамо на клозетску шољу, и гледамо под кревет не бисмо ли тамо случајно угледали неког узурпатора, али после неизбежно почињемо да се опуштамо и…
Руи Зинк, Уграђивање страха
За ову књигу чуо сам пре неколико месеци, када сам на "Пешчанику" читао текст о томе која литература би одговарала за ову коронарну кризу, тј. која би могла да се чита у оваквим временима. Док се сви хватају за Кугу Албера Камија, аутор урадка (не сећам се аутора ни имена текста) је имао другачију, рекао бих бољу идеју. Наравно да је Куга у неким аспектима непревазиђена, али овај текст даје ширу слику од епидемијске. Од почетка говорим да ово није нешто што је "само ово", па једном "кад прође" биће све "нормално" (ајд на страну што би то требало да буде нова нормала). Не, ово су ствари које трају већ годинама, а пре бар деценију је неко рекао да је западна цивилизација култура страха (код Кинеза је по њему култура наде, код Арапа култура очаја). Па ево како је та култура достигла крешендо, за који је добар предложак дело написано "давне" 2012. године (која беше последња по Мајанском календару...)
Но можда је овде време за мало самокритике или преиспитивања, нечега чега нема код наших вајних интелектуалаца. Прошло је неколико месеци док нисам купио књигу. Прво је био карантин, а оно мало дана које је било слободно кретање... ја немам кола па нисам могао до књижаре. Све што ваља у том смислу је у центру БГД... После сам радио од куће, па ми се није ишло само због тога до дгра, посебно што сам био везан за један други град. Чак и кад сам почео да радим, ујутру прођем кроз центар, поподне се враћам возом. Ујутру не раде књижаре. Да ли сам избегавао гужву да се не бих заразио? Или ми се само не иде бусом по врућини...?
Свеједно, пређимо на радњу романа. Она је веома једноставна. Жена је гола, али није оно што мислите... Она је (спавала?) са својим дететом, које сакрива у купатилу јер на врата можда звоне ОНИ. Како су упорни, најзад се некако облачи, отвара врата, но то нису они (који год били), већ само два продавца (уграђивача) страха. Обавезно је уградити страх у сваки стан, то је патриотска дужност у интересу напретка.
И тако почиње њихова тирада, дијалог само зато што је њих двојица, док она жена ретко проговара. Нешто што читаоца доводи до слагања, повремено гађења, некад гласног смеха (рецимо у бусу где чита), па на крају и досаде. Јер поента је кроз претеривање. Њихов стил је нешто између верског фанатика (секташа који иде од врата до врата) и пирамидалног продавца који ради то исто. Има ли међу њима много разлике?! Срећом, како таква презентација не може дуго да траје, па ни роман није много дугачак.
Руи Зинк је рекао бих, то кроз ово дело провејава, левичар. Патриотска дужност у интересу напретка, то је нешто што подсећа на ону причу о повезаности неолиберализма и национализма, причи којом богати варају народ. Понекад чујемо и такву критику домаће власти, баш на страницама портала који је књигу препоручио. Али нема код њега поменутог национализма, либерализма нити било каквог -изма. Професор је просто изнад тога.
Страхови иду у дијапазону од оних дечијих, па преко страха од миграната у пропалом предграђу (добро описано, иначе без оклевања потписник ових редова игра на карту таквих страхова), па онда наравно економских. Ту је такође и онај сада најактуелнији - епидемијски страх. (Дељење претходног блога била је нека врста експеримента, резултате могу рећи само лично). Онда страх од деменције, чак и неки мало егзотичнији, од биљке месождерке зване Ктулу (јес!!!). Свега има, само нема страха од Бога (његове казне). То је тако пасе (рећи ће уграђивачи експлицитно) када иначе ћутљива жена једино тај страх помене. Зато има страха од фанатика, који овде Божији посао раде, (обично исламских) терориста, али Зинк је ваљда политички коректан да би ту тему експлоатисао.
Посветићемо се мало најкоришћенијем страху у књизи, оном економском, што није чудо јер је књига писана за време кризе која је почела 2008. године. Поредићемо овај страх са оним данас најактуелнијим. Оно што је занимљиво је то што сам страх овде доприноси стаху, јер тржишта нису баш рационална, воле сигурност, етц. Погледајмо сад то у ова епидемијска времена.
Неко не излази из куће да се не би заразио, ако баш мора до контејнера да баци ђубре, ставиће пелене на фацу. Кад тад ће морати да изађе даље од контејнера, а имунитет му је нула - није се довољно осунчао да би имао витамин Де, ко зна како је јео да би имао Це, од страха не може да спава, што не доприноси имунитету... Т-имунитет му је због неизлагања патогенима раван нули, онда ипак мора да изађе и... цап! Ето како ми је лако да се изражавам као Руи Зинк.
Да и не говоримо о оном случају кад жарко желиш нешто да избегнеш, а догоди ти се нешто друго. Рецимо, баш се трудиш да те не прегази ауто, а падне ти саксија на главу. У овој причи значи да неко због некретања, слабог емотивног/социјалног живота и параноје фасује тешко неинфективно обољење.
Но све ово могу бити "анегдотални докази" и здраворазумска закључивања. Насупрот томе, у економији као науци постоји обрађено деловање страха на тржишта, последице "губитка поверења" и слично. Има и веома лепих примера, рецимо сећам се кад сам неке 2009. гледао говор Барака Хусеина Обаме, а на екрану су биле бројке које су показивале како Дау Џонс паралелно и неумитно пада. Био сам тада антиглобалиста и антиамериканац па сам знао питати њихове трабанте - а колики нам је Дау данас? (Берзански индекси "у доба короне" су посебна прича).
Ипак и поред свега тога, нико у економији не помишља о ослобађању од страха - рецимо прихватању да Волстрит не мора да значи ништа за Мејнстрит (главна улица, што ће рећи радни народ) или да инфлација не може бити гора од незапослености, па ни иста. Нека "експертска тела" проценат годишње инфлације изједначавају са процентом незапослености. 20 одсто инфлације значило би да је све (у току целе године) "отишло" за петину, а плате вероватно не расту истим темпом (девизни курс је посебна ствар). 20 одсто незапослености значи да је сваки пети незапослен, без икаквих примања. А шта ако си то ти, драги читаоче!?
Ако тамо где је егзактно то не утиче на центре одлучивања, како да очекујемо да се у актуелној кризи опасуље они који слушају СЗО?! Лако ће свакога ко не мисли као они прогласити за антиваксера, антимаскера, цензурисати, ућуткати а понеког и убити. Нема везе што су већ неколико пута они сами променили "мишљење", признали да су лагали и слично.
Књига има занимљив крај, где се најзад враћамо на оно дете, што нећу да спојлујем. Има и Реч аутора, која се завршава оном клетвом - не дао ти бог да живиш у занимљивим временима. Зинк закључује да су ово (још 2012.) занимљива времена, а ја кажем да су то била и "пре короне", па моја корона-прича је имала инспирацију за свој почетак у нечему што је било у центру Београда још у јануару.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар