Метафизика: Човек мера свих ствари

Теорема: Човек је мера свих познатих ствари. То укључује релативност такве мере.

Лема: Уочимо прво да мера не значи суштину. Дакле, не можемо тврдити да "ствари" нису постојале пре Човека, али можемо ли тврдити супротно!? Супротан суд, да постоје "ствари" (јасније: Природа) које су постојале пре Човека, поставља се само кроз наша мерила, изван тога не може нам бити познат. Тако се поново сусрећемо са тиме је ли нам нешто познато, што није било у изворној изјави.

Човек не може бити мера ствари које му нису познате, то се односи како на појединца, тако и на врсту. Постоје свакако ствари које нам још увек нису познате, што не значи да неће бити, нити да такве ствари не постоје мимо нас (то би био солипсизам). Међутим, ми не можемо проценити догађаје на некој удаљеној планети, о којој не знамо ништа, ако тамо постоји интелигентна врста, на њој је да их измери.

Међутим, постоје феномени чије постојање можемо сматрати логичним или логички неопходним, а да о њиховој суштини ипак ништа не знамо. Ми не можемо бити мера таквих "ствари". Изјава дата у теореми је изјава Протагоре, који је такође рекао "О боговима немам могућности да нешто знам, нити да они постоје, а нити да они не постоје, и још каквог су они облика; много тога спречава поуздано знање: нејасноћа саме ствари и краткоћа људског живота". Овакав агностички став био је довољан да се се "испитају границе толеранције" (како је то рекао О. Шпенглер) у античкој Грчкој, коју иначе сматрамо верски толерантном.

Но, такви ставови нису заправо супротни верској мисли, могуће их је наћи у различитим религијама. Исти такав агностицизам заступао је Буда. Или погледајмо како је то у православљу: У ареопагитском спису "О божанским именима" показује се да се Бог не може чак ни дефинисати, нити ограничити створеним представама, те да је сам појам Бога релативан зато што се он односи на Његов однос са творевином, а не на тајну Његове трансцендентне суштине, односно на "надсуштаствену суштину" (уп. Небеска јерархија, XV, 2). Није потребно рећи како овакав став обесмишљава сваку верску искључивост, јер како се о Богу ништа не може знати, никакво учење није а приори боље од другог, док а постериори то може бити само на основу личног искуства или избора. Такође, немам никаквог смисла оспоравати постојање Бога икаквим "мерењима", како то неки раде тврдећи да је "веома мало веровато да Бог постоји".

Доказ: Кад кажем да је човек мера свих познати ствати, то значи да је то једина мера која ми је позната. Ја могу претпоставити, на основу онога што знам, да рецимо кит има своју "меру ствари" но не могу ни замислити каква би то мера могла бити у култури која не познаје појам руке (нити технологије на томе засноване), а комуникација се без икаквог помагала одвија стотинама па и хиљадама километара. У том смислу, другачија мера нечега што већ знамо може постојати, али нам она ни почему није битна.

Но, човек није мера само апстрактно посматрано, него је и сваки конкретан човек мера свих ствари које су њему познате. Емпиријски можемо знати за друге мере, других људи, но њиховим усвајањем, усвајањем већ знања о њима, ми већ себе мењамо. Тако успостављамо целовитост која ипак никад није потпуна, јер човек није Бог да би био целовито биће. (Слично би се догодило ако би човек стекао сазнања о мерилима других бића - китова, паса или ванземаљаца).

Тако је уведена релативност, не само у односу на религију, како видесмо у леми, него у односу на било шта. Уосталом, из односа према највишем бићу би се свеједно релативност могла успоставити на све ниже ентитете. Но, значи ли то да је све релативно? Овакав став је по себи контрадикторан (Раселов парадокс) јер би суд "све је релативно" био сам апсолутан, дакле не-релативан. Такође, овај суд је у оквиру логичког система, дакле не спада у ствари за које рекосмо да су нам фундаментално непознате. Где је онда решење?

Решење је у провери, а најбоље га је већ у постављању поставити као - емпиријско. На пример, Златно правило чини другима оно што желиш да они теби чине је већ постојало у различитим религијама и филозофским системима (Буда, Конфучије, стари Грци, Исус, Хилел, Мухамед, Кант...) и пре него је на некаквом "светском конгресу религија" (екуменизам!) измишљена топла вода. Само је другачијим речима формулисано. (Уочимо да код Исуса и Канта, а посебно код овог другог, ово правило може бити само поновљено на основу онога што су историјски знали, док је код других могло доћи и независним развојем). Но ово правило, које је Кант дефинисао као Категорички императив, може бити универзално (за све људске културе, ако не за све појединце), али не и апсолутно. О случајевима где је боље (чак неким мерилима око којих би се сложили као универзалним) доћи до бољих решења од оних добијених Категоричким императивом, постоји литература, рецимо Божидар Маслаћ Филозофија Конана Варварина. Лично сам знао овакве проблеме назвати "проблем универзалија", иако у историји филозофије нешто друго зовемо тим именом.

Појединачни човек је мера свих познатих му ствари према постојању фундаменталних истина која постоје чак независно од постојања "реалног света" (појавног, материје), јер су могле постојати и "раније", или независно од истог; даље према постојању познатих природних закона који се не могу прекршити; правила неопходних за опстанак живота, која се могу прекршити, али прекршилац неће оставити много потомства да такво кршење подржи; према постојању правила која важе за одређену културу; за етнички или политички део културе (нацију); најзад према постојању нечега чега се човек држи у оквиру братства или породице, или мање (суб)културне средине, места живота и слично... У свакој специфичнијој "ствари" оне генералније се усвајају директно, или посредством целе хијерархије. У сваком случају, само појединац може знати како да "мери", био он тог знања свестан или не.