Кад сване дан

Овог "нашег кандидата за Оскара", око чије кандидатуре је било контроверзи, нисам хтео да гледам у биоскопу, јер ни за много боље (наравно, док не одгледаш је предрасуда, али некако бираш шта ћеш гледати) нисам журио да их видим, ако знам да ће бити на малом екрану те-ве пријемника. Сада, кад сам одгледао филм могу донети свој суд, а не као неки који су процењивали и не гледајући, на основу онога што су чули и, наравно, лика и дела Филипа Давида и Горана Паскаљевића.

Одмах ћу рећи да није тачно оно што сам прочитао у коментарима, а могуће и комплетним текстовима објављеним на неким од портала, дакле иза којих би аутор стао именом. Тамо је речено да су "Срби приказани као чувари концентрационог логора". Могуће да сам и сам у неком надгорњавању или препуцавању тако нешто "рекао" (односно написао), али сигурно не бих писао цео текст не одгледајући филм. Нешто најближе томе да су Срби чувари логора је, иначе не нетачна, изјава кустоскиње јеврејског музеја да је колаборационистичка влада сарађивала са окупатором на депортацији Јевреја. Неким чудом, Давид и Паскаљевић (у овом филму) не поменуше добро познати лајт-мотив другосрбијанаца да је Београд (први у Европи?!) 1942. проглашен за јуден-фрај...

 

Но, то не значи да се филму нема шта замерити. Радња почиње тако што професор музике у пензији бива позван у јеврејски музеј где му кустоскиња Хана саопштава како он није Миша Бранков, него Миша Вајс. Његови прави јеврејски родитељи послали су га на српско село у Банату, како би га спасили. И ту имамо први жестоки фаул: Професор, пазите професор једне од хуманистичких диспиплина не зна за страдање и геноцид почињен над Јеврејима у Другом светском рату у нашем граду! Подсетимо да је тај професор образован у СФРЈ, или како би Паскаљевић вероватно рекао - exYu. Овим режисер Паскаљевић, из њему знаних разлога, у "критици друштва" иде толико далеко да унижава иначе углавном добро образовање земље у којој је одрастао, и за којом је, колко знамо, веома носталгичан...

И ово нисам само ја приметио, из критике Кристине Ђуковић - Будући да је главни лик старији, усамљен господин, високо образован, хуманистички настројен о чему сведоче бесплатни часови музике за талентовану децу, готово је немогуће прогутати да целу причу о аутобусима - душегупкама први пут чује онда кад му у Јеврејском музеју кустос преда траг о његовим правим родитељима. Постављање главног јунака као табула раза тачке на смамом почетку филма очигледно је био најлакши начин ауторима да причу о Старом сајмишту „онеобиче“, примакну је гледаоцу као тек откривени ужас не би ли продрмали публику. Међутим, ова пречица заиста не доноси потребну катарзу, будући да гледалац ипак и пре свега мора да поверује у причу, а не у идеју коју је аутор желео да пренесе. Онда Паскаљевић као да очекује од гледаоца да му верује попут детета које упија све што му одрасли, уз минимум мимике, причају пред спавање. Наравно, могуће је увек рећи да је гледалац некултуран, неодговоран и цивилизацијски незрео да се загледа у своју прошлост и бави њеним великим траумама. И то је можда истина, али нема никакве везе са филмом, већ је успутна, крајње лења констатација сваког културног радника који тобож држи до себе и пристојности.

Изрицање ратних страхота износи се два пута, готово дидактички, као да се стварно мала деца подучавају. При томе је занимљиво да Хана (Ана Стефановић) као млада кустоскиња (сасвим могуће неко чија родбина је пострадала) делује много више потресено, односно емотивније, него директан страдалник логора, који такође прича професору као малом детету. Прича има неку нит, претерано би било рећи да је то лош филм, мада је далеко од оног за Оскара (мада и зу награду можемо различито посматрати). Оно што повезује радњу је незавршена композиција коју професор завршава и организује њено извођење на помен жртвама логора Старо Сајмиште. Ту га, наравно, изневеравају његови пријатељи, укључујући и сина, сви осим Цигана музиканата (родбина ђака кога бесплатно подучава) и оперског певача који је померио памећу пошто му је син страдао на фронту, у овом рату... Осим ових једини још позитивни ликови су једна избеглица која је "привремено" настањена на Сајмишту и Мишин побратим (и његова жена?) из породице која га је усвојила.

Зависи како се на овај филм гледа... Можемо га гледати као на људску причу о томе како се сви измакну, осим и оних који су на неки начин несрећни, кад треба да се помогне. Био би то клише, уопште не редак, али такође не увредљив. Међутим, постоје две ствари које су Паскаљевићу итекако познате, као што му је познато да барем старији у Србији знају доста о јеврејском страдању. Те чињенице су: 1) Срби су такође страдали у Другом светском рату 2) Срби су пречесто у новијој историји изједначавани с нацистима, при чему се на сваки начин хтело омаловажити њихово страдање у оном рату, било кроз потенцирање колаборације, било кроз потенцирање некаквог данашњег ревизионизма. Тако да су ове две ствари доста повезане.

Тако када Хана подучава Мишу (при чему не треба бити престрог према њеном лику, но она једина износи чињенице са аспекта историје) она каже да је Judenlager Semlin постојао као логор за Јевреје до 1942, па је онда поново отворен као логор за антифашисте. Које су етничке припадности били ти антифашисти!? Паскаљевић је морао нешто о томе рећи, када је већ толико прецизан о настанку логора. Прво, зато што његова Хана лепо каже како је логор настао на територији НДХ, а званична истина, причана у време Паскаљевићеве exYu је како су у тој творевини страдали Срби, Јевреји и Роми (тим редоследом). Ја сам учио школу у СФРЈ, основну и добар део средње и сећам се податка да је у Јасеновцу убијено 700.000 људи, углавном Срба, да је над Србима у НДХ спроведен геноцид. Да су заједно страдали са Јеврејима. Ако је већ носталгичан за "братством и јединством" нека Паскаљевић прихвата и званичну историју СФРЈ. Или он бира шта ће да прихвати и то зове exYu... Има још један разлог. Ова држава, на чијој теортирији је Старо Сајмиште, и од које се с правом очекује бољи однос према том делу историје, се зове Србија, а за њу се везује епитет: српски! Ако већ имамо српског премијера, какав год да је иначе, на територији ове земље су били српски антифашисти.

Или, препустимо реч Википедији: Када су маја 1942. довршено уништавање Јевреја, логор је почео да прима и друге таоце:, комунисте, партизане и четнике. Такође: Према историчару Милану Кољанину, 31.972 заточеника су прошла кроз логор између маја 1942. и јула 1944[5]. Велика већина су били Срби, из Хрватске и Босне.

Рекох да у филму стварно Срби (односно то би били Недићеви жандарми?) нису приказани као чувари логора. Међутим, има један детаљ, када је професор на циганској свадби, па онда нешто експлодира, вероватно је бачен Молотов коктел или нешто слично. Не видимо починиоце, не каже се ко су, али некако је остављено да наслутимо. Колико таквих напада се догодило у протеклим годинама, и колико је било напада баш на свадбе (дакле скуп већег броја људи, од којих су многи спремни да се бране)?! Нисам нешто приметио да се о томе извештавало, а знам неке који би једва чекали да известе. Онда професор говори о некажњеном злочину, а то се дешава пошто је сазнао да је он жртва злочина, па још мало фали па да се прича о континуитету некажњеног злочина. Што је иначе омиљена тема коаутора Давида...

За крај, шта рећи о претеривањима неких. Ако препознате у филму (који сте гледали или не), нешто што није самим филмом речено, откривате непријатељу своје слабости. То је онај "аха, препознао си се" синдром. Причати нешто што не стоји је контрапродуктивно. Тако испада да се "препознајете" и "признајете кривицу", обично не само у своје име. Срећом те ни другосрбијанци нису много паметни то да искористе. У овом филму није приказано да су Срби били чувари логора, просто јер сам логор видимо кроз Мишину имагинацију, и сви чувари тамо су Немци, есесовци. Но филму се и без тога има много тога замерити, што смо овде видели.