Svetlost svesti (poezija)

Lako se poznaju pesnici

ne po krupnim rečima

već po nekoj njima

zajedničkoj tajnoj dimenziji

 

Pre nešto manje od dvesta godina je moj omiljeni vladika Njegoš napisao svoje delo Luča mikrokozma vođen idejom kako svest sama ima svetlosnu dimenziju. Danas, snabdeveni novim znanjima iz kosmologije i kvantne mehanike, znamo koliko je to tačno. Pri tome treba imati u vidu da svetlost nije samo onaj mali deo zračenja nama vidljiv, već da obuhvata širok spektar od radio do gama zraka. Ne samo to, nego je foton, kao njen nosilac, kroz složeni i teško razumljivi sistem kvantne elektrodinamike (QED) praktično odgovoran što atomi imaju nekakve "granice", a fizička tela se uopšte drže na okupu. Iz toga vidimo značaj svetlosti kako u makro, tako i u mikokosmosu. Drugim rečima - svetlost nije samo ono što fizičkim očima vidimo!

Pesnikinja (uz to i romanopisac i slikarka) Ana Berbakov Anee u svojoj poeziji je pošla iz drugačije perspektive. Ovde nije reč o stvaranju sveta ili borbi nebeskih sila, ali možemo li reći da nije?! Jer ovo je erotska poezija, a svaki ljubavni čin, svaki koitus, za njegove učesnike jeste jedan Veliki Prasak. Nekakva konvencija bi zahtevala da ovde napišem kako je to Veliki Prasak "u malom", ali ko može nekome reći koliko je veliki njegov (ili njen) trenutak vrhunca?!? U svakom slučaju, čitajući pesme Ane Berbakov ne možemo se oteti utisku (inače nauka nam kaže tačnom) da je reč o suštinski istim silama privlačenja, stvaranja, erupcije...

U principu, autor ovog bloga ne voli poeziju. Ali nije isključiv, a kako je moguće ne voleti zbirku u kojoj je među prvima pesma neobavezujućeg naslova Romantično popodne, gde nalazimo ovakve stihove: Ne boj se, ja grlim nežno, ali na onaj način kao kad pucaju kosti.

 

U pesmama Ane Berakov imamo nebesku simfoniju, na različite načine. Ko pominje igru haosa i nebeskih tela, nije daleko od stvaranja, a onda nije ni daleko od Boga. Sve ovo na momente mi deluje kao alhemijsko venčanje, coniunctio oppositorum. Isuviše lako napisane / izrečene reči "Bog je ljubav" ranije su znale da mi smetaju. Pa šta je uopšte Ljubav? Nisu džabe Grci razlikovali (a i dalje razlikuju) dva pojma ljubavi, koja su imala dve reči. Jedno je αγάπη - bratska ljubav, takođe ljubav čoveka prema Bogu ili obrnuto. Lako je reći "Bog je ljubav", ali ti reci (i opravdaj svoje reči!) da ti je drugi brat. Tako su radili Pitagora, Hrist, vladika Nikolaj, Svami Vivekanda, Nikola Tesla... Drugi oblik ljubavi je  Έρως - u grčkoj mitologiji isprva prvobitni bog stvaranja i života, jedno od prvonastalih bića. Ova dva pojma su različita, ali se ne isključuju, dapače!

Čitajući njenu poeziju pomislih da je Ana Berbakov rođena u znaku Ribe. Nije da sam hteo o tome da razmišljam, nekako se nametnulo, možda i na osnovu ovih reči: Ja sam žena stabilnih težnji, sanjarka, magična Neptunijanka, plesačica magičnih noći... U malo pogodih, ona je rođena 18. jula, što će reći da je Rak. Isto vodeni znak. Pritom, moram priznati da nisam bio siguran, morao sam proveriti je li to stvarno taj znak. Eto kolko se razumem u astrologiju...

Inače, jednom rekoh kako je horoskop egzaktni metod za pretvaranje nekorisnih podataka u nekorisne informacije. Zaista ne smatram mnogo bitnim kad je ko rođen, niti da mu to određuje sudbinu, osim u onom smislu nomen est omen - mislim da bi me Škorpije tu najbolje razumele. Ali ima astrologija još jedno značenje, gledajući nebesku poeziju Ane Berbakov, vidimo ga. Samo neki pređu iz astrologije u sakralnu astronomiju, gde nebeska tela nam objavljuju svoje skriveno značenje, i u tom trenutku je nebitno posmatramo ih astološki ili astronomski.

U svakom slučaju, ako je kroz stihove moguće osetiti sve nijanse ljubavi, možda to imamo u ovoj knjizi poezije. Ili recimo - Leti: Volim te kao lubenicu, u svim sokovima i mirisima, u crvenom mesu slatkom, pomešano s alkoholom, i mrvljenim ledom. Tako glatko.