Страх мудрога II

Хијерархија и ритуали. Кад сам почео разматрања, у свом првом блогу о Ротфусовој трилогији, написах како је његов протагониста Квоут негде између племства и анонимних слојева. Сад видим колико сам тачно то рекао, јер ово би можда имплицирало закључак да је он у "средњој класи", али није... Квоут припада номадском народу Едема Ру. Типичан Ру ће путовати много више од неког сељака, упознаће можда и краљеве, имаће прилике да далеко више сазна од њега, ако је иоле успешан неће упознати глад или двоструко опорезивање. Међутим, ако неког треба оптужити, то ће бити Ру, а не неки прости сељак који вредно обрађује свој посед и не миче се од њега. О Едеми ће бити предрасуда, о сељаку неће. Племић ће пре њега сматрати "прљавим" него сељака...

У космополитском Комонвелту, па посебно на Универзитету, то се толико не примећује, међутим Квоут добија позив од покровитеља, у Винту - другом крају познатог света. Наравно да се неће овде представити (до краја другог дела), уосталом он је глумац. Овде он више пута каже хроничару како је на дну хијерархије. Истина, као анониман (племић?) из нижих слојева, како је представљен Меру (што је титула) такође нема неко високо место. А то је дубоко хијерархијска култура, са ритуалима где се поклањањем прстења (као најави за посету) даје велика пажња. Гвоздени, сребрни и златни прстен се односе на међусобни однос у хијерархији (не само формалној). Нешто су егзотичнији прстен од кости или дрвета.

Испрва се Квоут досађује, пошто је своју мандолину задужио. Дане проводи у пространој соби, где је као у кавезу и беспосличи, нашта није навикао, водећи трачеве с доконим племством. Али господар је болестан, а он сазнаје да га дворски езотеричар трује. То треба и доказати... Још пре него је господару спасио живот, добија задатак да му набаци женску (будућа супруга). Пише песме у име свог покровитеља. У свему је успешан, па и поново проналази Дену... Но, с њом се свађа, а онда пијан добија задатак (односно молбу, ако може) да похвата друмске разбојнике. Иако с тиме нема искуства, он задатак прихвата. Господар би тако да га се реши, али он из ината решава да се врати као победник.

 

Спровођење закона. Квоут је на путу са групом плаћеника, од којих је је један Адема у сасвим црвеној одећи (Адема, Едема, Амири, Еолин, Елодин... Ротфус изледа нема много инспирације око имена). Преко сто страница се не дешава ништа узбудљиво - пробијање кроз шуму, мукотрпно тражење трагова, причање прича које су занимљиве за каснију радњу романа... Поново реализам. Ту видимо развијање мушко-женских односа (двоје чланова дружине), о којима млади Квоут зна само "теоретски", ако не рачунамо његов сложени платонски однос са Деном. Он је овде лидер - у име Мера. И онда акција! Сукоб са бандом, мада је Квоут хтео да га одложи, где он мора да користи своје езотеријске моћи. Све то јача легенду о њему. А касније сазнајемо да је вођа разбојника био нико други до један од Чандријана!

Фелуријанка и остале жене. Тек скоро на средини другог тома, другог дана приповедања, дело постаје права епска фантастика. Од митских бића имали смо наравно Чандријане и оног дракуса (змаја) наркомана. Међутим, ево припаднице виловњачког народа, оне која убије или залуди мушкарца једним пољупцем. Квоут већ може уживати плодове успешно окончане битке са разбојницима, кад пречицом кроз шуму наилазе на њу. Другари га одговарају, али он креће право, јер он је ... (па онда све своје пустоловине којих је добро свестан) и зашто не би пробао и ово. И онда прво па - право женско! Квоут скида мрак с Фелуријанком. Али како се извући?! Она не пушта мушкарце назад. Побеђује је у двобоју, али не жели да је убије (а и како би се онда вратио?). Убеђује је да га пусти, и то је мало ремек-дело приказа како се игра на женску сујету. При томе, Квоут чак не мора да лаже, јер како није имао искуства с другим женама, не може поредити Фелуријанку с њима. Добија огртач од сени и враћа се међу људе. Пре тога практично неискусан, што се види из епизоде са црвенокосом крчмарицом раније, сад се пушта у промет, од те црвенокосе, па надаље...

Ратнички кодекс. Кад смо већ упознали магију (а да није универзитетска) ред је и да се употреби мач. Квоут не зна за тај начин борбе, али га стидљиви Адема учи томе, као и летанију (њиховом начину живота). Но, то се не сме. Квоут би могао наставити пут, кад су се појавиле друге Адеме, али због свог другара он одлази преко планина у њихову земљу. Ово је сасвим другачија култура, која остале (логично) сматра варварима. Рецимо да тамо око секса нема вела мистификација, док се музика сматра веома интимном (Квоут као музичар је онда курва, па тамо углавном не свира). С тешком муком, која добрим делом није физичка, него психичка, он полаже испит и примљен је код њих. У повратку практично примењује борилачке вештине, али да ли је примени о летани (остаје отворено питање). Налеће на оне за које мисли да су његови, али то су разбојници који су побили скупину Руа и отели девојчице које злостављају. Све их је побио и жене и децу... као Анакин Скајвокер. Можда ће то тек постати значајно.

Ктеј. Замислите да налетите на биће које све зна, и није нимало добронамерно. Такав је Ктеј. Када се мало удаљио од Фелуријанке, али у вилинској земљи, Квоут је налетео на њега. Испрва мисли да је то дрво које говори, али то је биће које се крије у дрвету. Оно му казује неке ствари, и тек приликом приповедања Квоут сазнаје колико је то опасно. Мада је психички тешко рањен већ том причом. Ктеј зна све и не лаже. Послушао га или не, разговор с њим значи оно најгоре. Постоје они којима је једина дужност да убију било кога ко је разговарао с Ктејом. Квоут их је некако избегао, а и Фелуријанка је знала шта му се догодило. Ипак се вратио, видећемо за шта је то лоше (а можда ипак добро)... Иначе, најјачи део досадашње приповести, што се мене тиче, оно што бих издвојио и рекао - ТО!

Епилог. Квоут се вратио Меру, с великом количином злата које је избавио од разбојника. Мер му је дужан, чак обећава помоћ око истраживања Амира (заједничка пасија). Но, сазнаје да је Квоут побио неке људе, додуше имао је веома јак разлог, но сазнаје и да је овај Едема Ру. А његова жена, с којом га је Квоут спојио, такве органски не подноси. Тако да га исплаћује - Квоуту је плаћено даље школовање, користећи корумпираног чиновника он зарађује више са већом школарином. И што да онда не буде задовољан повратком кући. Дена је опет поред њега, али ништа конкреветно. Наставља студије, некад успешан, некад баш и не. Али већ је неколико пута призвао ветар. И тако леп крај приче, али само прелиминаран...

Данас. Најзад, у каквој садашњости Квоут прича своју причу? Свет одлази у мајчину, за шта је сам у великој мери крив (чекамо трећи део). Он је човек који чека да умре - више пута нам је речено. Његове способности су контрадикторне. Изашао је на крај са скреловима (нешто као пауци са сечивима место ногу), али га пребијају два "обична" војника, иначе у дилу с његовим садашњим компањоном - вилењаком. А ближимо се тек томе што је "сада"...