Богови и света животиња Сармата (фикција)

Базукан је ћутке одвео Мању на посебно место с друге стране сточног пашњака, удаљено али још увек видљиво из логора. Површно гледано, била је то обична ливада на којој су четири убодена штапа градила простор од неких двадесет корака у ширину и дужину. На сваком штапу налазио се по један бронзани привезак - звонце с врхом у облику кљуна птице грабљивице. Како је Мања касније сазнала Сармати су тако обележавали света места. Како су се стално селили с једног места на друго, нису могли да направе трајан храм или олтар и зато би тим церемонијалним приликама на одређеном месту обележили светилиште.
Базукан је одвео Мању на издвојено поље и лагано, оштрим и снажним гласом подучио је именима богова које су Сармати поштовали. Извор свих ствари, објаснио је Базукан, јесте Табити, господарица свете ватре из које је некада настао свет. Највиша божанства након њејесу Апи, Земља и Папај - Небески отац. Осим њих постоји бог сунца, истовремено господар богатства и злата, и богиња месеца, с ногама у облику двеју змија. Поред Табити, највише жртава се приноси богу рата, чије се име не сме изговорити и познато је само свештеницима. Сармати га обожавају у обличју древног заветног мача уденутог у хрпу грања и попрсканог крвљу закланих коза и говеда. Постојале су и свете животиње, међу којима су предност имали коњ, јелен и вук.
"Зашто вук?", упита Мања, занимајући се за ово из разумљивих разлога.
"Наши преци су некада припадали седелачким народима", објасни јој Базукан. "Живели су на истоку, на ободима степе, градили су колибе у долинама река, сејали жито и поврће, припитомљавали дивља говеда и коње. Али једног дана, тако кажу, дошао је вук, потражио старешине нашег племена и повео разговор са њима. Наложио им је да напусте колибе и поља, изграде себи кола и са својим стадом пођу у степу. Они су то и учинили, а вук је трчао пред њима и одвео их до најлепших пашњака."
Мања је слушала као опчињена.
"Вук је међу свим животињама најсличнији нама људима", наставио је Базукан. "Он је луталица, скита од једног места до другог и храни се месом стоке. Лови исту дивљач као и ми, бира исте пределе. Чак живи у пламенској заједници као и ми. Он је и предак паса, који нам служе и чувају наша стада. Вук је света животиња и ми га никад не убијамо."
Мања се сетила Сајанових речи и климнула је главом.
"Једна вучица ме прати", започе оклевајући, јер ту тајну дотад ником није открила. "У најмању руку. Ја сам... једном згодом сам јој спасла живот и одонда иде за мном. Откад сам овде, остаје негде изван логора."
Базукан подиже беле обрве.
"Кажеш да те прати?"
Мања климну главом.
"Откуд знаш да је вучица?"
"Видела сам јој дојке".
"Где си је последњи пут видела?"
"На ободу пашњака, где смо јахали."
Стари свештеник се ослони на штап и испитивачки одмери Мању.
"Ако је то истина, онда би то могао бити знак."
"Какав знак?"
Базукан окрену леђа Мањи и погледа напоље према степи.
"Сваки човек, Мањана, има поред своје људске природе још једну другу, која потиче из животињског царства", рече он. "То је животиња која живи у сваком од нас, следи нас као наша сенка. Обично је невидљива; повремено, међутим, иступа и усмерава наша дела, штити нас и показује нам пут. Ту животињу сваки човек мора да препозна у себи, да је негује и чува."
Волфганг Јетке, Кћи степе


Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део