Srećna tri procenta?

 

Tema borbe za život koja je predstavljena kao "igra" česta je tema filmova i serija, sve od Konje ubijaju zar ne, preko Švarcijevog Trkača, Igara gladi, pa do prošlogodišnje Squid Game, koja će biti zgodna za poređenje. Samo što ovde nije reč o igri, već o ozbiljno shvaćenom delu sistema, ključnom delu, njegovoj osnovi, koja ide kroz nadmetanje koje će proći samo 3% najsposobnijih.

Dakle, u Squid Game imamo nelegalno takmičenje koje može samo jedan da preživi (osim ako većina preživelih ne odustane) i odnese ogromnu nagradu. To što je nelegalno ne znači da ga zakon realno ometa, policija je uglavnom (ne i sasvim) nemoćna, kao i u drugoj koreanskoj seriji Hellbound. Cilj je ništa više nego bolesno uživanje bogatih & moćnih, zapravo to kad se oni prikažu je kliše i najslabija epizoda ove serije. Serija bi trebalo prikaže slabosti kapitalističkog sistema, gde čovek iz raznih razloga može biti primoran da se bukvalno (protiv drugih!) bori za život, no takođe i njegovu snagu, pa čak i mogućnosti koje sistem pruža - u tom smislu veoma je bitno kakav je kraj (tj. ko je pobedio).

Iako ima momenata koji su veoma slični, pa nije nemoguće da su autori kasnije Igre lignje nešto i pozajmili, kao što je "spontano" nasilje koje nije navedeno kao igra ili test, serija 3% je ipak nešto sasvim drugačije i to ćemo sada videti.

U osnovi društvenog uređenja koje se ovde preispituje nije kapitalizam nego meritokratija. Osim što ovo nisu igre igre radi nečije zabave (mada se može reći da onaj glavni koji ih nadzire, zanimljivog imena Ezekilj, ponekad uživa), to je glavna razlika. Vratimo se malo fenomenu igre - ne mora da znači da on nije ugrađen u sam sistem. Tako je bilo kod Rimljana sa onim panem et circenses, tako je recimo u serijalu Hunger Game - borba za život učesnika zabavlja moćnu elitu, takođe lump-proletarijat metropole, ali bi trebalo da bude uteha i masama kolonija od kojih su oni nasilno odvedeni - oni su neki predstavnici čiji uspeh bi trebalo da zabavi nesrećne (kao nas pobede Novaka Đokovića?!)... Ovde nije to, nego realna mogućnost da bilo ko uđe u srećnih 3% i pokida veze sa ostalih 97%, prilika na kojoj bi trebalo da su zahvalni, što mnogi i jesu, sve do nivoa religije... I odavde kreću spojleri.

Počinje sa intervjuom u kojem se već može videti dosta o tome kakav tip ljudi se traži. Ko je samo naučio "korektne" odgovore otpada jer nije autentičan. Nasuprot tome, drskost do izvesne mere će biti na ceni. Razmišljanje svojom glavom. U jednoj kasnijoj epizodi vidimo da već ovaj deo nije savršen, jer zavisi od lične procene ispitivača koja je subjektivna i može biti posledica nekih ličnih trauma i frustracija - o da, i toga ima i kod povlašćenih 3% - iako nema korupcije, jer elita ne koristi novac, saznaćemo kasnije...

Paralelno sa tokom nadmetanja naše grupe ljudi i njihovim pričama (dakle, kao i Squid Game) saznajemo dosta toga o sistemu u kojem žive. Oni koji prođu test idu na Offshore (ili u portugalskom originalu Maralto). Tamo žive u mnogo boljim uslovima nego oni koji otpadnu. Proces kojim će neko biti odabrani u elitu od 3% ili otpasti praktično je obavezan za svakoga kad napuni 20 godina (mada naravno, ako nekome baš ne bi bilo do nadmetanja mogao bi lako odmah da otpadne) i ne može legalno biti ponovljen, mada videsmo da nije mnogo teško preuzeti nečiji identitet te se tako ponovo na testiranju pojaviti. Većina stanovništva veruje u Proces i da on daje jednake šanse svima, ali postoje i pobunjenici u organizaciji Causa (teško prevodivo i na takvim primerima vidimo praktične razlike u jezicima - na srpskom ime "Razlog" ili čak "Cilj" za organizaciju ne bi bilo mnogo zvučno pa ni smisleno). Kasnije ćemo videti da ni oni nisu savršeni... Inače u govoru ljudi koriste se izrazi kao što je o lado do ca (ova strana) i o ladu do la (ona strana). Jasno da je cilj ljudi da pređu na drugu stranu, što se zanimljivo na kraju dešava prelaskom preko (tačnije ispod) vode, što može biti aluzija na neke druge prelaske - onaj posle smrti...

Likovi ove serije su mnogo zanimljiviji od onih u Squid Game. Tamo za samo jednog lika možemo reći da se razvija,  a ovde... Pa, možda bismo olako rekli za neke likove da se razvivaju, a oni samo pokazuju na šta su sve spremni, recimo "svoju tamnu stranu". Kod nekih drugih razvoj je očigledan.

Recimo Marko, samouveren jer spada u "one koji pobeđuju", tako je odgajan... On sa lakoćom rešava zadatke u početku i spreman je da pomogne. No kada ih zatvore tako da ne mogu izaći on će u početku biti konstruktivan u rešavanju logičke igre. Ali kao rezutat dolaze samo veoma ograničene količine hrane. Marko će shvatit da je cilj igre eliminacija slabijih koji ne mogu da zadrže hranu. Okuplja oko sebe kliku jačih i u praktičnom smislu poludi.

Zanimljivo je što je Marko pre odlaska ostavio dete (devojku u drugom stanju), on sam od roditelja vidi samo slike, jer oni su na Maraltu. Dakle, on i njegovi se trude da ostave potomstvo baš na o lado do ca. To me je dovelo do dva zaključka i u oba sam bio u pravu, mada sam kod drugog pogrešio kod rešenja... Kako mi znamo da su njegovi uopšte prošli?! Slabo sa Maralta dolaze vesti, mada nije sasvim nemoguće. Možda oni sami nisu sigurni da će proći Proces, jer jedino što znamo je da se ne vraćaju svojoj kući. Zaista - Marko je poginuo u Procesu, a žena koja ga čuva stavlja njegovu sliku kao da je prošao - što će njegovo dete izgleda misliti.

Drugo je pitanje dece. Ima li dece na Maraltu? Zaključio sam da ako bi ih bilo, to bi narušilo jednakost tamo, pa i meritokratiju - deca "starosedelaca" imala bi veće šanse nego dvadesetogodišnjaci koji prođu Proces, ili bi im možda šanse namerno smanjivanje (njihov ugled) jer su oni nasledili svoj položaj, nisu se za njega izborili. Mislio sam da bi bilo logično da se deca rođena na Maraltu šalju u neko sirotište među ostale, da ništa ne znaju odakle su pa onda pokušaju sa jednakim šansama kao i ostali. Ali to rešenje bi donelo bol tamo gde je ne treba biti. Barem ne u teoriji... Rešenje koje postoji ostavlja i tu bol u Procesu, mada ima svojih problema, posebno dugoročno. Neću reći koje je, ne mora sve biti rečeno.

Fernando je primer kako i neko ko je u kolicima može dobiti priliku. Zaista, on će doći praktično do kraja, do poslednjeg testa koji je trik. Na prvoj slici vidimo kako on vodi, i on može dati neka rešenja, ali on nije lider. On ne vodi ni samog sebe, nije vođen čak ni željom da ustane iz kolica (demonstriraće mu da je sa medicinom Maralta i to moguće). On je vođen ljubavlju prema Michele, dakle možemo reći da ona njega vodi čak i ako to ne bi htela.

Michele je primer lika koji izgleda da se razvija, samo da bismo saznali šta je zapravo vodi. A to je isključivo želja da osveti brata, zbog čega je član Causa. U jednoj od prvih epizoda imamo malo kamuflirani slučaj dileme zatvorenika u kojoj se pokušava saznati ko je krtica pobunjenika. Navešće prijateljicu da pokuša da ubije radnicu Procesa (što sam predvideo)... Pokušaće da otrovom ubije Ezequiela za kojeg misli da joj je ubio brata. Njemu to dobro dođe da se reši svoje revizorke Aline (i to sam pogodio, čim sam čuo hapse je). On je inače zanimljiv lik i Michele će poštedeti i suočiti sa istinom. Ona onda menja motivaciju.

Joana međutim pada na njegovom poslednjem testu i ako je ispala praktično predvodnikom rešavanjem krize u kojoj su zatvoreni i izgladnjivani (Ezequiel je navodi da predvodi pobunu protiv Marca). Ona je kriminalne prošlosti, sa lažim identitetom i težnjom da prođe ucenom i izvrdavanjem pravila. Takođe da prođe što manje primećena. Ona je lik koji se razvija, pa vidimo kako polako usvaja "ideale" Procesa, kako su predstavljeni, da bi ih na kraju napustila kao lažne (imati u vidu da je dosta toga lično vođenje od strane Ezequiela). 

Rafael je takođe lik koji se razvija. I on je sklon tome da igra prljavo (i njemu je promenjen identitet), ali za razliku od Joane kad napravi sranje neće da se tiho provuče, nego još diže frku - "šta me gledate, šta ste vi bolji od mene!" Kao Michele i on je ubačen od strane Causa, mada su mu motivi drugačiji i izgleda kompleksniji (ne znamo ih). Namerno skretanje pažnje na sebe je izgleda oblik kamuflaže. Pobedama se iskreno raduje (tako izgleda) i na kraju prihvata finalni test.

Ezequiel, onaj koji predvodi proces takođe je zanimljiv. On krije dete (svoje bivše žene), tj. da mu pomaže dok je "na ovoj strani", što me je takođe navelo na razmišljanja o deci na Maraltu. Iako ga više puta optužuju, ne bez osnova, da je frik kontrole, kao da on svojim odlukama želi uvesti element haosa na Maralto. Recimo time što pušta (tad već bivšu?) pripadnicu Causa da pređe na drugu stranu. No i on kaže za sebe da je bio član Causa... Sve u svemu, zanimljiv lik koji obećava u nastavku (još tri sezone).

Neki zaključci o opisanom uređenju. Zasnovano na meritokratiji, mada pitanje je da li je samo to, postoje li neke veze koje vode od para Osnivača, ono daje sliku njene mračnije strane. Uređenje ima sličnosti sa Platonovom Državom, ali imajmo u vidu da je ovde način ulaska u elitu striktno pristupan, dok je tamo načelno nasledan. Slično Platonovom idealnom uređenju kod Inka (neka vrsta socijalizma) je pripadnik vladajuće kaste načelno zadržavao taj položaj, ali samo ako prođe test. U principu primani su pripadnici drugih slojeva u elitu, kasta nije bila zatvorena. No ovde svi apliciraju u onih 3% i načelno imaju jednaku priliku (jopet se setimo Squid Game i kako se tamo insistira na jednakim šansama, ko vara biva pogubljen sa svojim pomagačima). 

Kod Platona vladajuća klasa (odnosno dve klase - upravljača i zaštitnika) nema privatnu svojinu, što se ovde vidi u tome da na Maraltu nema novca (nasuprot tome na o lado do ca imamo nekakve kovanice koje deluje kao sa arheoloških iskopina). Pitanje dece rešeno je kolektivnim odgajanjem - oni zadržavaju povlašćeni status, ali ništa lično od svojih roditelja, u teoriji. Na Maraltu smo videli kako je to rešeno. Odnos obe elita prema masama je ne sasvim jasan - u Platonovoj Državi bi elita trebalo da ih predvodi (ali gde?), ovde su mase, onih 97% u principu prepuštene same sebi, dok ne ugrožavaju srećnih 3% ili sam Proces. No i kod Platona treći stalež ima privatnu svojinu, dakle neku individualnu inicijativu. 

Odgledavši prvu sezonu pomalo sam se osetio kao na kraju prve godine srednje po pitanju fizike. Eto, učili smo sve, čak i Ajnštajnov relativizam, šta ima još da se sazna?! Tako i ovde, iako ne videsmo Maralto (osim nekih nejasnih inserata) deluje da je priča sasvim zaokružena, a barem sam Proces sasvim opisan. Ipak imaće tu još dosta toga da se kaže...

Ivan Vukadinović

p.s. Pitanje za one koji su pažljivo gledali: Šta je ono isto što uočavamo na nekim likovima serije 3% i nekim iz serije The Expanse (čije praćenje nastavjam i kroz blogove)?