Оно што је речено у серији вероватно превазилази дужину једног текста, у прошлом блогу ионако нисам све рекао... Није грех изоставити нешто у блогу, с друге стране предност овог медија је што се може написати још један. Па да кренемо, оно што сам заборавио рећи и неки коментари које сам видео после гледања целе сезоне.
The Take се бави питањем критике капитализма у серији. Доста добро, али и њима је промакао значај правила у овој Игри. Мишљења сам да без "владавине закона", тј. правила којих се под-једнако сви придржавају нема "правог" капитализма. Можда можемо причати о дивљем капитализму (овога пута да не улазимо у схоластичка питања као један кинески мудрац који је тврдио како бели коњ није коњ, такође нећу либерално користити термин феудализам, што иначе чиним). У сваком случају, систем Јужне Кореје у којем се људи добровољно (а да, овде почињу спојлери) враћају у Игру и кад знају да је смртоносна, јесте систем са јасним правилима - то сигурно није "капитализам који је и у Пакистану", како су неки апологети Запада знали да кажу још деведесетих прошлог века - занимљиво да у серији имамо једног имигранта из Пакистана.
Сада два битна момента. Први је у трећој епизоди када имамо чин "претераног насиља" (необичан израз у контексту ове серије). Као храна се дели једно јаје и флашица сока свакоме (изгладњивање је саставни део Игре). Но мангупи се направе паметни да стану два пута у ред, онима на крају реда не остане ништа. Кад један дође да се буни, човек који је иначе кримос, овде је касније вођа једне од екипа, односно банди, буквално га убије "голим рукама" (фраза - убио га је ногама, ишутирао га до смрти). И онда, битан моменат. Њему се не догађа ништа, леш износе а укупни износ награде се повећава - порука је јасна: неко се може убити и ван онога што је означено као игра! (У контексту претходног пасуса: то није супротно ниједном од три главна правила Игре.) Следи завршетак формирања неформалних група како би једни другима чували леђа. Следећа игра није "званично" (разгласом) ни означена - кад се угаси светло следи туча свим импровизованим оружјем, рецимо шипкама из кревета, у којој половина гине. Касније ће се ипак спречити овакво "неконтролисано" насиље...
Битнији моменат имамо у петој епизоди.
Четврта епизода нам је дала одговор на питање значаја физичке снаге и знања у оваквим играма (с тим у вези женско-мушких односа), али у петој се догађа нешто битније. Како видимо у четвртој епизоди се тимови од десет учесника формирају у складу са схватањем шта је најбоље за тим, како би његови чланови преживели. Слично је кад пред игру у петој епизоди кажу да свако изабере себи пара. Људи се спарују према критеријумима из претходне игре плус према томе ко се с ким упознао и сматра да су њихови квалитети комплементарни. А онда велики обрт:
игра је антагонистичка, само једно од двоје може да преживи! Око правила борбе за кликере договарају се сами (само насиља не сме бити). Ситуација у којој неко мора убити свог партнера с којим се зближио (у једном пару су муж и жена) или... било је и тога - жртвовати се за другог. И овде онај дедица о којем сам већ причао бриљира! (Занимљиво да жена с којом нико није хтео да игра, због њеног карактера, остаје сама пошто је непаран број учесника - претходно је убијен играч који је кршио правила, убијени су запослени који су му помагали - и она остаје жива, просто их чека лежећи на кревету).
Оно што је тема
другог клипа The Take је "да ли је права особа победила",
односно ко је требало да победи. Јасно је да оне мисле на то ко би био идеални победник Игре у свету који је описан у серији, не ко би нам се свидео, него ко је логично да победи. И тачно је да то није особа која је победила. То би био други лик, онај ко је најшколованији и
дубински бескрупулозан, мада му помоћ другоме није страна (дугорочно он у томе види свој интерес). Прави лик за победу у капиталистичком систему!
Но! Овде се отвара једно питање -
шта нам заправо аутори серије говоре (без обзира да ли су то свесно хтели да кажу)?! Да је тај лик победио серија би била права критика капитализма, она која не оставља наду (осим можда у деструкцији, револуцији, укидању система), имала би дејство
црне пилуле. Изгледа да то аутори серије нису хтели, сасвим сигурно то нису направили, а треба да буде и следећа сезона...
Сетио сам се нечега што нема с овим неке везе... Небојша Пајкић је једном рекао да је антиратни филм Коса заправо не критика америчког система, него генијална америчка пропаганда. Не само да хипици могу да се буне против рата (уз мање непријатности, сигурно мање него што би их имали у СССР), него један од њих на крају одлази у рат и гине за своју земљу. Занимљиво. Како је то у серији Squid Game?
У основи симпатичан лик побеђује иако није најпаметнији ни најспособнији, заправо у великој мери (објашњено у
клипу) пролази захваљујући помоћи других или пукој срећи. Дакле -
мали човек може успети - вертикална социјална покретљивост. Не само то, него на самом крају сазнајемо да он креће на организаторе Игре. Дакле, мали човек који је успео може и да промени систем - може да уклони његове девијације. Није ли то ипак апологија капитализма!?
Када сам видео о чему је клип мислио сам да ће оптирати на девојку из Северне Кореје. Она је практично трећа у игри, гине зато што није имала среће (тешко ју је ранила крхотина стакла). Шта би било да је она победила?
Онда би то морала бити сасвим друга серија... тј. њена радња. Наравно да би требало да је боље упознамо, тако би било уверљивије. Но то би довело до онога што како ми изгледа одлични јужнокорејски аутори избегавају колико и ђаво крст - поређења са Северном Корејом. Да ли би девојка која је у Јужној Кореји принуђена да се бори за живот помислила како је то ипак боље (или је горе) од онога што је оставила на Северу, где је и даље њена породица?! Како би мислила и зашто би тако мислила?! Ниво ангажмана који је претеран за ауторе ове серије...
Иван Вукаиновић
Коментари
Постави коментар