Нови феудализам
Почетак првог (истоименог) дела књиге Смрт Свима.
Упитан сам шта ми значи уопште ова фора са феудализмом, или новим феудализмом, па ред је да на почетку објасним. Просто имам осећај да се феудализам глобално враћа на велика врата, да је то неизбежан тренд, и да штавише то и није тако лоша ствар. Дапаче! Али одакле ми тај осећај?
Сведоци смо урушавања, пре свега квантитативног, средње класе, која је требало да буде стуб (пост)капитализма, односно модерне тржишне привреде, која би била супер, самим тим што је модерна. Јер модерне ствари су обично супер… све што је модерно мора бити самим тим добро!
Данас је прекаријат (група људи са повремено-привременим пословима) заменио некадашњи пролетаријат, и све више се шири на фамозну средњу класу, односно обухвата и креативније послове. Онај ко нема финансијску сигурност не може бити припадник средње класе. Сам рад постаје привилегија. Некакав универзални приход ништа ту неће променити, јер чак и да буде пристојан (да се не животари у беди), он не може дати човеку достојанство рада. Ко прима државну милостињу такође не може бити у средњој класи. Дакле, имамо све оштрију друштвену хијерархију, док се нека нова феудализација одражава и кроз друге појаве. И о томе ће бити речи на овим страницама. Рецимо, област мушко-женских односа је све више регулисана, што нам се ваљда није свиђало у патријархату…
Сад, осећај не мора много да значи, уосталом зашто баш феудализам?! Како га иначе дефинишем, да бих могао рећи да живим у феудализму?!? Радна дефиниција би била да је то систем који се заснива на односима моћи. Али тиме нисам много рекао. Јер није ли се сваки систем заснивао на томе, осим веома дискутабилно првобитне заједнице (а физичка снага?!) или хипотетичког комунизма неђе у будућности… Па поента је у томе што су неки системи знали да то добрано укалупе у разна правила и наративе, дотле да они постају сами себи сврха и уређују друштвене односе.
Зато погледајмо шта феудализам није. То није био рецимо систем Римске Републике, па и Царства све до периода домината, односно реформи Диоклецијана и Константина. А тада је „гола сила“ призната као фактор, што је она и без признања фактички била у време војничких царева трећег века, углавном Срба. Иако не морамо прихватити универзалност Шпенглеровог цикличног виђења историје, нема сумње да је он уочио паралеле између Римског Царства и данашње Фаустовске (западне) цивилизације. Посматрањем феудализације државе Римљана могли би понешто научити о ономе што се одвија данас.
Опет, феудализам може да значи различите ствари. Кад сам учио историју то је био цео тзв. Средњи век, па и систем дубоко у Нови век (од откривања Америке), све док се није урушио негде у претпрошлом веку, или чак касније током Великог рата. Јасно да је ово европоцентрично виђење, које је такву слику покушало да наметне тамо где су се ствари одвијале сасвим другачије, рецимо у Кини. А по неким правилима ни Ромејско царство (тзв. Византија) не би се могла сматрати феудалним. Ипак, Ромеји а ни Кинези нису сигурно живели у модерном друштву, него у ономе што су с дозом пежоративности назвали премодерна. А ако бисмо тражили генерички назив за премодерну то би могао бити…
Феудализам. Зашто да не. Али опет треба нам мало бољи опис од пуког односа силе. Данашња историографија посматра феудализам много уже – као период компликованих односа вазала и сизерена, од краља (или Цара) до кмета. Такав систем у школи смо звали развијени феудализам. Ја га сада могу назвати компликовани феудализам. То је однос у којем племство, да би се заштитило, креира све више правила, и ослања се на њих, а не на сопствене снаге. А правила у принципу никоме не одговарају боље него трговцима, том вечно средњем сталежу вајшија, меркантилном принципу плутократије. Марксистичким речником речено феудална класа је тако себи нашла гробара да јој ископа гроб. У Француској ће то довести до државне централизације, у Енглеској до власти парламента, у Италији и Немачкој до распада тако да ће тек буржоазија ујединити нацију…
Али по чему онај систем пре тога, тзв. ленски систем, где је владар (као рецимо Шарлемањ) могао дати или одузети посед (лено) свом наоружаном поданику није такође феудализам!? Наравно да у оваквом систему није владар био (обично) свемоћан, нити су обичаји (рецимо деоба поседа свим синовима) омогућавали велику државну централизацију. Да не говоримо да је начелно владар могао бити изазван и свргнут, барем у самом почетку. Тако да су односи моћи ту били сирови. И назовимо тако тај систем – сирови феудализам. И он није само уређење Европе, знали су за њега и Монголи и многи други народи.
Најзад, имамо мало дискутабилнији случај. Ја ћу то одмах назвати рационални феудализам. Рецимо да владар има неограничену власт (макар му она била делегирана, рецимо од свештенства) и користи је за организацију друштва. Не мора он ту бити никакав реформатор, може све радити и као његов отац, али имајмо у виду да је неки владар, макар митски, морао једном извршити реформе. Преобликовати заједницу. Такав систем био је код Инка, у древном Египту, одређеним периодима кинеске историје. Такав систем био је и у модерним социјалистичким уређењима, тамо где је ново свештенство била рецимо Партија као „авангарда радничке класе“, а систем се сасвим римски називао диктатуром. Макар пролетаријата. Дискутабилно, разни облици фашизма могли би ту спадати. Али фашизмом ћемо се посебно бавити у даљем раду.
Поменуо сам свештенство. Моћ или сила никад није била огољена, таква не може дуго владати. Она је имала своју рационализацију, а како је сам рацио сувопаран, и упада у контрадикције, морала је бити митологизована. Ко би то боље урадио него религија са односом према Богу (или боговима) као гаранту апсолутне вредности. Овај гарант је данас изгубљен, (пост)модерним нихилизмом, али постоји велика тенденција ка ремитологиацији и постнихилизму – односно превладавању нихилизма. То правладавање не може бити успешно као грчевито држање за неку полуизгубљену „традицију“, већ оно мора креирати нове форме. И то се спорадично већ дешава – погледајмо различита оправдавања илибералне демократије, алт-рајт и слично…
Још пар ствари овде треба рећи. Један од неореакционара (рецимо информатичара који маштају о том новом феудализму, то ми нешто познато…) рече како себе не сматра монархистом, у данашњим монархијама краљ је фигура ограничена либералном демократијом; можда би био ројалиста, а то је већ нешто друго – веровање у небески ауторитет владара. Поприлично фер речено, али шта ја имам рећи о тим неореакционарима? Како видимо, имају понеку добру идеју. Тако тај лик рече да види будућност као скуп пачворк-државица у којима људи не би могли да мењају власт, али би могли да оду ако им се не свиђа. Свидело нам се то или не – то већ имамо, зар не!? Иако формално и даље имамо „демократске изборе“.
Но ови неореакционари се расплињавају у километарским блоговима. Добро, и ја пишем блогове и знам не бити концизан. Али има оних који имају времена да ме читају, иако ја немам баш много времена да читам… сваког. Нисам много лицемеран, једноставно нисмо исти. Уосталом, рецимо да пишем (и ово) за свакога и ни за кога, како би рекао Фридрих Н. Но и да су ми много занимљивији својим стилом, као рецимо Гијом Фај који у свом Археофутуризму гура практично исту идеју, не бих се на њих овде много референцирао, као што нећу ни на Фаја.
Зато што је стварност много занимљивија и креативнија од било какве (политичке) фикције. А овде ћу се бавити углавном стварношћу.
А шта сам оно почео о монархистима? Па ни ја нисам монархиста. Нити се слажем са већином домаћих традиционалиста, односно „десничара“. Они се држе за неку преживелу аристократију. Аристократија је за мене сталеж кшатрија – ратника. А ратник је онај ко је спреман да убије или буде убијен. Што не можемо рећи за данашње плавокрвце, чиме они не могу бити кшатрије, а тиме ни (праве) аристократе, QED. Пре је кшатрија, дакле племић, био Јосиф Висарионович Стаљин, као и многе њему сличне убице недавне историје. Да, ту спада и фамозна Шеста личка, долазила нам она као партизанска или четничка (што зависи од ратова у којима се појавила), јер је изазвала буржоаске страхове београдских малограђана. Ово причам у великој мери из сопственог искуства са њима.
Јесам ли ставио десницу неких Срба под наводнике? Појмови левице и деснице данас су у великој мери изгубили значење. Но једно ипак остаје. Праву десницу одликује антрополошки песимизам. Конзервативци би бештију зауздавали, а фашисти је пустили да се иживи. Ипак, десничар је онај ко види нешто бестијално, или пасивно кад није бестијално, у просечном човеку. Ту мислим и на просечне људе, дакле „народ“, и ако су припадници исте нације као и ја. Ја не романтизујем људски просек којим сам окружен. За разлику од наших родољубаца који мисле да су десничари. Људи су обично стока и треба одлучивати уместо њих. Треба их везати „лабавим ланцем“, како би то рекао Жозеф де Местр. Добро де, некад тај ланац и не мора бити много лабав…
Иван Вукадиновић
Повезано:
Коментари
Постави коментар