Воља по Шопенхауеру
Као ствар по себи воља је сасвим различита од своје појаве и потпуно слободна од свих облика појавности у које она улази тиме што се манифестује, и који се према томе тичу само њеног објектитета, а који су њој самој страни. Већ и најопштији облик сваке представе, облик објекта и субјекта не односи се на њу, а још мање облици који су том облику подређени, и који сви без изузетка имају заједнички израз у начелу разлога, где, као што је познато, припадају време и простор, па дакле, и мноштво које постоји и које је могуће само у времену и простору. Са овог гледишта ја ћу време и простор назвати, по једном из старе, праве сколастике позајмљеном изразу, principum individuationis, што молим да се једном за свагда запамти. Јер само време и простор су оно кроз шта се оно што је по суштини и по појму исто и једно манифестује као различито и као мноштво, једно поред другога и једно за другим. Према томе, време и простор су тај principum individuationis предмет толиких мудровања и распри.
Сходно реченом, воља као ствар по себи лежи изван области начела разлога у свим његовим обликовањима, па је према томе управо безразложна, мада је свака њена појава потпуно подложна начелу разлога. Осим тога, воља је слободна од сваког мноштва, мада су безбројне њене манифетације у времену и простору; она је једно, али не као што је једно један објект чије се јединство спознаје само у супротности могућем мноштву, а нити као што је једно појам који настаје само помоћу апстракције од мноштва, већ је воља једно као оно што је изван времена и простора, изван principum individuationis, то јест изван могућности мноштва. Тек кад нам све ово буде постало потпуно јасно кроз следећа разматрања појава и манифестације воље, тек тад ћемо моћи сасвим разумети смисао Кантовог учења, по коме време и простор не припадају ствари по себи, већ су само облици сазнања.
Заиста ћемо спознати безразложност воље онда где се она најјасније манифестује, као воља човека, и ту ћемо је назвати слободном и независном. Али одмах ћемо исто тако, са те безразложности, превидети нужност којом је њено манифестовање свуда подложно, и прогласићемо слободним радње које то нису, јер свака посебна радња потиче, по строгој нужности, из деловања мотива на карактер. Као што је већ речено, свака нужност је однос последице према разлогу и ништа више. Начело разлога је општи општи облик сваке појаве, па човек, као и свака друга појава, мора у свом деловању да буде потчињен том начелу. Али како у свести воља бива спозната непосредно и по себи, него је она већ ту манифестација, појава воље, и као таква детерминисана и укључена у облик појаве, у начело разлога. Отуд и чудна чињеница да се сваки човек сматра а приори потпуно слободним и у својим појединим радњама, па мисли да сваког тренутка може да отпочне живети другачијим животом, што би значило да би и он постао неко други. Но, а постериори, кроз искуство, он увиђа, чудећи се и сам, да он није слободан, већ потчињен нужности, да упркос свих одлука и размишљања, он своје деловање не мења и да од почетка свог живота до краја он мора да игра свој од себе самог осуђивани карактер као и своју прихваћену улогу.
Артур Шопенхауер, Свет као воља и представа
Коментари
Постави коментар