Победити сам себе?

Врлина се не учи, као што се не учи ни гениј. За њу је појам јалова ствар исто као и за уметност, она га може употребљавати само као своје оруђе. Отуд би с наше стране било исто толико лудо ако бисмо очекивали да наши морални системи и етике створе врле, племените људе и свеце, као и да наше естетике створе песнике, кипаре и музичаре.

Шопенхауер, Свет као воља и представа

Био сам на предавању када сам чуо фразу "победити сам себе" (и остао сам при томе да је то фраза). Предавач се наравно није сложио, ја сам се успротивио, чак ми је глас био "за октаву виши", како рече неко кога не волим да цитирам... Мој аргумент је био да ако неко уради нешто што је мислио да није могао (што је био пример на предавању), одакле је он тако мислио? Или му је тако нешто речено, тако је научен, или се суочио са препрекама (можда чак и болом) које је превладао. У оба случаја победио је нешто спољашње, наметнуто, а не нешто своје, сам себе. Да не улазимо сад у оно за шта је све Буда рекао "то нисам ја", па како би онда уопште "право ја" могло бити побеђено, па чак и од "самог себе"?! 

Али шта ме је навело да се чак изнервирам? Баш истог јутра гледао сам Гајшека (Агапе) код Филиповића (Таблоид, ако сам му потрефио презиме...) на РТВ. Тешко да је могуће замислити двојицу удаљенијих да разговарају нешто смислено, не нужно и паметно. Мислим, некога од њих је могуће замислити у студију са Сарапом или Мацом Дискрецијом, али тешко да би разговор имао икаквог смисла. Како згодно "опуштање" уз општа места док успем да отворим очи, рекох сам себи. Једна од Гајшекових сентенци била је управо "хришћанство је побеђивање самог себе". Надам се да читалац већ слути на шта циљам. (И надам се да није толико површан да мисли како нешто замерамо само хришћанству... ако ме зна то му такође не би пало напамет).

Али реченица "победити сам себе" би имала неког смисла, у неком значењу, и могуће да је предавач тако мислио (само да није толико израубована). Сви се ми мењамо и нико не треба да мисли да је "дат" као савршен. Узмимо на пример тарот карту Кула, где је урушени торањ у неким интерпретацијама сугерисао да је "вишак ега срушен". Са друге стране, карта Смрт указује на непрестану промену, у којој нешто мора и умрети да би нешто живело. Обе карте, као и ограничења која сам горе поменуо, указују на нешто спољашње, макар процес споља (неким догађајем) изазван. Битне су наше реакције. У првом случају реч је извлачењу лекција, у другом одвајању од нечега што више "није живо" (или не треба у нама да живи). Не узима се много вероватним да неко тек тако одлучи - е сада ћу да се мењам! Или што би неко народски рекао - процеси из дупета у главу су дуготрајни и заобилазни... Овим картама одговарају руне Хагалаз и Еихаз друге фамилије. 

Али вратимо се ономе што ми је засметало. Шта је проблем у изразу "победити сам себе"? Па, рецимо да обично то ниси сам урадио, тј. јеси победио себе, али уз малу помоћ онога што ти се иначе намеће као друштвено прихватљиво, тзв. моралних стандарда. Зато ми "победити сам себе" звучи као неки корпоративни слоган. Као оно - победи своје отпоре и инертност, марљиво ради, учи, буди НАМ користан. А на такав virtue signaling сетим се реакције чувеног Алфа - два (од своја четири) прста у уста и као да ће бацити пеглу. 

Што се тиче Артуровог цитата с почетка, било је ту коментара. Када сам га цитирао на друштвеној мрежи добио сам коментар да етика има смисла у занатству (код репродукције), па сам дао много шири закључак да је школа (оно чему нас уче) добра једино за репродукцију пожељних образаца. Тако се може обучити занатлија, или неко едуковати да буде конзумент са укусом, а у етичком смислу добар грађанин, ал' до првог већег проблема када ће се показати је ли имао или не врлину у себи, невезано за оно чему су га учили. 

У позитивном или негативном значењу описивани израз се може некако повезати са античком филозофијом. Мада је и ту било много бољих, тачнијих, као рецимо оно што је писало на уласку у храм у Делфима - спознај себе и буди то што јеси. Спознај, а не победи! Овакво значење би се могло сврстати у оно што Кроли сматра Истинском Вољом (True Will) и уопште у схватању да је Воља најбитнија - не чак ни Ум. Не победа над собом, смиривање себе, умртвљивање, него тријумф воље!

Тако да бих насупрот античком победити самог себе могао поставити као мото победити свет - што би већ било фаустовски. Победити шта ти свет намеће. Тиме би се (неко) могао и похвалити својим успехом и не би био (ни себи) контрадикторан. Док онај ко се похвали да је победио сам себе ипак упада у самоважност, против које се толико борио... Фаутовски, што је супротно Евроазијском путу (барем геополитички), али нека то буде једна од мојих контрадикција. 

Иван Вукадиновић

Погледати: Постнихилизам

п.с. Писано на дан (иначе петак тринаести) када се сазнало да је Борис Џонсон одувао геј политике на британским изборима. Тако, лепо човек се не фолира, ставља своју нацију на прво место (па и себе, па шта), понекад и слаже, па нек кукају после о пост-истини на шта сам већ указао колико је бесмислено.