Генерације су стицале

 

Неки Шваба је дошао код Миодрага Костића (познат и као МК, Коле, онај који је купио три шећеране за 10 ојра, један од носача ковчега Ђинђић, доктор Зорана...) да разговарају о послу, о чему би друго. Овај га је импресионирао својим имањем и механизацијом. Немац је рекао мора да су то генерације стицале. А не, рече МК, ја сам ово са својих десет прстију. Шваба се окренуо и отишао.

Не знам да ли је ова анегдота "урбана легенда" или је стварни догађај. Свеједно доста тога говори. Сада ћемо видети колико уопште стоји та прича о стицању генерацијама, да није и то у данашњем свету мит. При чему ни на тренутак не намеравам да правдам лик & дело МК Колета.

Колико људи, и битније из којих земаља, би се данас тек тако окренуло на изјаву да је неко силно богатство за живота стекао, уз изговорено или не оно - то не може поштено да се заради за једног живота. Можда још доста њих из Немачке, вероватно из Француске. Из Британије можда понеко, тешко неко из нових чланица ЕУ. А ван ЕУ, односно "Европе" тешко да би неко прекинуо због тога сарадњу, мада не би веровао тек тако партнеру зарадио он то сам или (на шта се своди она прича о стицању генерацијама) то наследио. 

Овде заправо имамо један од кључних митова средње класе - онај о постепеном напретку, чак вишегенерацијском. Када се основни митови (модерно речено наративи) руше, руши се и систем вредности и пре или касније "друштво" не функционише више на тим вредностима, ако уопште функционише.

Није овај мит ни раније имао универзалну важност у капитализму. Био је он више део неког MittelEuropa сентимента, неке врсте социјализма (а социјализам није само онај "научни", марксистички, и Бизмарк је имао свој социјализам). У Америци постоји супротан мит, онај о "америчком сну". Погледајмо слику лево и видећемо да се нигде не помиње постепена акумулација богатства. Мада државна заштита приватног предузетништва штити и то, тачније штити га од вантржишних сила, при чему у пракси није увек лако раздвојити шта је тржиште (на којем неко и банкротира), а шта не. Супротни поглед на амерички сан је да ако неко није био успешан, а неко други је могао, овај је у крајњем сам крив. Или просто неки немају среће, има то на политичком компасу, увек сам одговарао са Strongly Agree.

Па јесу ли Гејц, Сорош или ови млађи лафови као што је Зак генерацијама стицали!? Џефу Безосу, на слици лево јесу родитељи обезбедили Принстон, што не може свако, али јесу ли већ били милијардери (или мултимилионери) у Албукеркрију?!? Тешко... 

Дакле, у пракси имамо веома мали број људи који јесу скоројевићи (износим ко факат, вредносни судови башка), такође мали број који генерацијама држе позиције (о томе ускоро) и огромну већину која може само да сања "амерички сан". А да, ту је и онај мит о вертикалној друштвеној покретљивости.

Са генерацијским стицањем не треба мешати наследне привилегије. Племство остаје племство и то је тако дуго. Неки аустријски великаш је рекао краљу Милану да је његов деда био свињар - Али видите ја сам постао краљ, а ви сте остали где сте и били - рекао је он њему. Овде немамо стицање кроз тежак рад, већ готованство. Али у извесном смислу то јесу две стране исте медаље. Два модалитета који нуде стагнацију или спори раст у којем вас други претичу. Оба указују да је систем који их нуди већ стар, сатуриран.

Уопште, кад причамо о пропасти митологема средње класе, можемо говорити и о повратку феудализма. Али није ни сваки феудализам исти. Ако бих имао симпатије према неким облицима, тешко да ћу имати према Безосу или Костићу. Уопште, овде говоримо о феудализму сервиса, што није нешто што подржавам. Но, није ни нешто што ћу негирати да постоји.

Друга ствар, ни наследне (феудалне) привилегије нису једини начин на који се феудализам изражава. Заправо, то су одлике оног феудализма који је (као развијени или позни или преживели остаци у капитализму) већ изгубио своју снагу. Пуки наследници привилегија не мисле о томе да су њихови преци били кадри да убију или буду убијени. У Јевропи је прошло више од хиљаду година од онда, код нас много мање. ЊКВ-у је прадеда био чувени Краљ Пера, а његов деда Карађорђе који је свакако био убица. Овај сада је према њему смехотресан. Иначе, у монархијама су узурпатори доносили свежу крв - они који су свој положај сами изборили, а не само наследили.

Да не буде ово пука теорија, погледајмо мало практичније... Рецимо, могу ли родитељи који сада имају школску децу да гледају на њихов пут како се гледало пре пола века? И ја сам прошао кроз то... Треба да си добар у основној, да би уписао добру средњу, па онда добар (државни) факултет, што би донело стабилан посао, напредак у каријери, ситуираност или већ тако нешто... Сада су (барем у Србији) државни факултети обрукани, неко може да успе пречицом да постигне више - преко приватног. Не, ја овде не заступам приватне факултете (о којима не мислим ништа добро) нити ону причу да је школа дебилана. Само кажем да неки родитељ не треба много да се брине ако детету у школи и не иде баш добро, јер питање колико ће то "сутра" уопште бити важно...

Иван Вукадиновић

Црна пилула - згодно је узети