Паганин Бобана Кнежевића

 Алистере да правимо лом? Што да не...

Доријан, нашалио се

Моја моћ ми може помоћи али је морам сакрити од људи, уклонити од утицаја других, не допустити да се ико ма како добронамеран изгледао умеша. Нико. Ни најрођенији. Ни Кроули који ће се засигурно поново појавити у мом животу. Посебно не он... за њега ми је била неопходна посебна тактика, да из пасивног трпљења да ме вуцара где замисли пређем у напад и ја њега упратим, изучим и притегнем да се коначно изјасни шта му је на уму, на чијој је страни и у име каквих сила наступа.

Бобан Кнежевић, Паганин

Имао сам част да прочитам још једно дело "монолита српске фантастике", како су га на једном скупу именовали, Бобана Кнежевића. Како до сада нисам о његовом раду писао, поменућу један елемент његових ранијих радова. Тако сам давно читао ране радове не само њега него и других доајена српске фантастике. Постапокалиптични Београд, негде у овом веку, банде царују, после ратова (или они и даље трају), Нови Београд се отцепио и тако то (итт). Питао сам Бобана за мотив да тако нешто пише деведесетих (његове приче су ми још биле добре, неких других ми се нису свиделе). Зар нисмо имали довољно срања у стварности, па још и у фикцију да их бацамо?! Али то је писано осамдесетих, добио сам јасан одговор... Тотално мења ствари зар не, мада имао сам и ја пророчанских момената. Довољно!

Иако на корици књиге Миодраг Миловановић помиње космичку страву, не бих се без ограде с тим сложио. Лавкрафта овде има, можда и више него што треба, али то није страва, нема тај тон (ако је истина да је хорор тон а не жанр). Која страва ако се протагониста није људски уплашио?! Типичан Лавкрафтов лик обично сазнаје нешто што је несразмерно јаче од њега, па полуди. Кнежевићев јесте имао неких проблема, али није полудео у грађанском смислу (то би онда била прича о сасвим другачијем професору од онога којег знамо), чак излази јачи из свега. Оно што највише личи на страву, мада далеко од космичке је део реченице коју имамо у првом поглављу и на крају другог - нешто црно неправилног облика на месту где би требало да буду гаћице, можда длакаво, можда мрдајуће...

Како то жанровски функционише можемо видети на примеру девојчице која једино (!) има чуло додира. Стварно страшно на моменат и језиво. Али и код ње прелазимо на научничку радозналост и (мада не баш хладну) анализу нашег актера. Обрнуто од онога како рекох раније (када сам писао о једном хорор делу), ово је "ми-жанр", а не "ја-жанр". 

Ах спојлери су неизбежни од цитата с којим сам започео, извињавам се на њима, па да стварно кренемо. У првом поглављу имамо дете које је нешто чудно доживело (мада мисли да је то сан био) испод Жрнова на Авали (мотив подземног света такође ме подсети на моју Агарту). У следећем поглављу, 14 година касније он је студент у Лајпцигу и представљају га - Веселин Чајкановић. Тамо среће и упознаје човека који ће му се јављати сваких 14 година, некако га прогонити, и на инсистирање и он се представља - Алистер Кроули. 

Прво ћемо видети сусрет са Лужичким Србима, који објашњава каснији професоров научни рад, мотив за њега, рецимо тако... И неку баханалију у замку, ђе је оно мрдајуће. 14 година касније већ се много више закувава у Бизерти, односно околини, Тунис.

Дело прати те циклусе од 14 година и увек је некако у занимљива времена (мада је у Србији то тешко оманути, ако би хтели да снимају нешто као Дарк, а да се избегне веза са историјским моментима као тамо што су урадили...). Елем, 1903. после убиства краљевског пара, 1917. згодно у српској војсци у егзилу на тлу Африке, 1931. није сама по себи нешто, али се спрема рушење Жрнова и шта ће касније краљу Александру бити и најзад 1945. коју не морамо посебно представљати...

Кључно је оно у месту Дуга, не много далеко од некадашње Картагине. Тамо ће наш професор срести ни мање ни више него Ктулуа! Који није поменут именом, него као сапети бог, уз цитирање Х.Ф. Мајстора, и парафразу оног његовог not dead which can eternal lie... Па могао је срести Дајбога (Дажбога), помислих, онога за кога је тврдио да је главни бог српске митологије... Ни то не би морало бити далеко од Лавкрафта, јер што рече једна нишка пијандура (није Бобанов немезис) Дајбог или Дагон - знао сам нервирати двоверце са таквим форама. Јер неко је алергичан на све хтонско, да не кажем демонско у нашим боговима.

То што после Чајкановић стиче "натприродне" моћи, па може и да рашљари, чак му помажу око његових изучавања - није ми се свидело. То је некако... Ово је блог, моја лична импресија, а не књижевна критика. Лично никад нисам писао са неким познатим, да не кажем великаном, у главној улози, а био бих познатији да јесам. Могу да читам таква дела, али вероватно ће се десити да ми нешто ту пре или касније засмета, да једноставно буде неприлично.

Ех сад, друга битна личност - Кроули. На почетку као да га се жели мало опрати од репутације најозлоглашенијег човека, која га је стварно пратила, мада је Чајкановић од почетка доста резервисан - пре свега јер не зна ништа од његових намера. Прелом настаје 1931. када га професор одједном види у својој кући близу своје деце (мада никакве претње нема) и касније кад му дух Римљанина каже да је он зао човек. Прво је уверљивије од другог. Мада Чајкановић као приповедач не каже да је Кроули зао због циљева (тек на крају, 1945, ћемо сазнати за један његов циљ, ал тад је већ касно за било шта) него због начина на који третира људе као средства. Не баш романсирана биографија, дакле не би се свидело неком фану викторијанског господина.

Али вратимо се Чајкановићу, колико је он "реално приказан", можемо се запитати, мада увек постоји уметничка слобода... Према ономе што знам Чајкановић је био хришћанин, што му није сметало да у оквиру своје професије да можда најбољу реконструкцију српског паганства. Планирао је дело о томе зашто српски народ није потпуно христијанизован, али су га рат и смрт прекинули. И нешто на шта чему морам инсистирати, иако је мало вероватно да ћу спречити неку штету. Потребно је да ово чита неко ко је већ прочитао Бобанов роман, а воли да озбиљно схвата прочитано. Нисам ја баш много читан, па тако нешто није много вероватно. Ипак - Веселин Чајкановић никако није убрзао рушење Жрнова, према свему што знам, ни у најбољој намери, није с том работом био повезан. 

А кад све саберемо и одузмемо, ако је закључак потребан - Бобанов роман је добра забава и не много више од тога. Цитата су вредни његови моменти моралног релативизма, односа према "истини", али они се везују за лика који је код њега антагониста и не баш најбоље занатски описан. Ако би то била нека поЈента, она тиме губи на уверљивости, као што ни Чајкановићеве супермоћи нису много уверљиве.

Иван Вукадиновић

п.с. А ако се жели још неки коментар, онда ево од мог пријатеља (контакта) Филипа Николића: Ah, kako to boban presipa iz šupljeg u prazno a da ništa pod milim bogom ne kaže, to je stvarno jedinstvena sposobnost transkenjanja:D

Или двидимо шта каже Бобанов немезис Гул