Дарк филозофија, без спојлера

 Der Mensch kann zvar tun, wass er will

aber er kann nicht wollen, was er will

Arthur Schopenhauer

Рано је рећи да је ово најбоља серија коју сам икада гледао. Хоћу рећи, то бих могао рећи, ал не волим баш тешке речи. Можда још треба да сазри, да процена одлежи. У сваком случају ово јесте серија коју сам најпомније пратио, што је на моменте било и контрапродуктивно - док нешто записујем (хватам белешке), нечему нисам посветио пуну пажњу; ако сам нешто записао (а нешто наравно не) онда сам дао сопствену градацију важности у серији у којој је и веверица која претрчи улицу битна - како рече једна девојка.

На почетку ипак нешто као синопсис, неки би то могли сматрати спојлером, но ценим да се без тога не би могло разговарати. Немачка серија Дарк укључује путовање кроз време, што прави изразито компликоване заплете; под великим је утицајем филозофије Шопенхауера и Ничеа; радња се одиграва у измишљеном градићу, под сенком нуклеарне електране. Блог који сам писао после мог гледања прве сезоне, може бити занимљив, али садржи спојлере (за оне који нису гледали ту сезону до краја).

Да би се радња пратила, потребно је нешто разумети о каузалитету када се путује кроз време - узрок и последица не прате линеарно време какво познајемо. Замислимо да се вртимо у кругу, рецимо на рингишпилу. Под неким претпоставкама, можемо сасвим искључити све што се дешава изван круга, за нас је битно само шта се нама догодило пре, а шта ће бити после (ако нам је у том тренутку нешто уопште битно). Замислимо да се вртимо и у димензији времена, осим оних уобичајених лево и десно, горе и доле. У таквој кретњи нама је небитно што некоме споља изгледа да смо у једној "тачки" сат времена испред, па онда исто толико иза. Ми имамо свој ток, своју линију, можда је претерано рећи своје време. Уместо круга може се замислити и кретање по знаку бесконачности, или трикверти на слици горе - све су то затворене петље. Свеједно је ово веома битно схватити да бисмо разумели како се игра ово игра, како нам рече јунакиња серије, барем два пута. (Кад смо код те јунакиње, овај видео нам објашњава да заправо није круг, нити друга затворена петља, него пре нешто као опруга. Не морам посебно ни упозоравати на спојлере, има их).

Књига Карла Ровелија Поредак времена занимљива је за оваква разматрања. Иако се не бави путовањем кроз време (у прошлост) per se, књига (и још неке тог аутора) је веома значајна за напуштање њутновске линеарне слике времена, као непромењене позадине догађаја. Уместо тога, укратко је боље посматрати време (и простор) како је то радио још Аристотел, као међусобни след и поредак ствари и догађаја. Нисам нашао да ли је Ровели нешто рекао о немачкој серији, али видим да веза није промакла, тј. остала без коментара. 

Филозофија серије је, како рекосмо, под великим утицајем Ничеа и Шопенхауера. Можда је занимљиво разврстати актере по томе коме од ове двојице су ближи. Оваква филозофија, у неким схемама марксистичког образовања означена као волунтаризам, истиче важност воље као водиље светског процеса, али не оставља нешто простора за слободну вољу. Па каква је то воља? У серији ћемо видети (спојлер алерт!) "божанске фигуре", али такође како је и њихова воља заправо веома ограничена. Мрачно (Дарк) тако оправдава своје име. Међутим, овај видео (наравно да има спојлера) уводи и утицај филозофије егзистенцијализма, још једног немачког филозофа Мартина Хајдегера. Он ми није омиљен, тачније нисам га читао, али не могу порећи да је тачно како у серији имамо осећај бачености у свет.

То се најбоље види када актери чине све како би промени судбину (Schicksal), да би је само потврдили. Чак и ако се покуша "не играти по правилима", дакле једном не урадити ништа него потражити одговоре, управо ће та (не)акција јопет потврдити оно "што је требало да буде". До краја серије ћемо, наравно, видети има ли израза из тог вртлога, мрачне филозофије Артура Шопенауера. Иначе, потписник ових редова сматра да постоји излаз иако је Артурова филозофија практично незаобилазна да би се свет разумео - sic mundus creatus est, али не мора тако бити. То сам назвао постнихилизам, а ко је одгледао серију могао би размислити колико је она заправо на тим позицијама.

Занимљива је коинциденција (али коинциденције нам увек указују на нешто дубље?), да је мени баш на десктопу кућног и пословног рачунара руна треће фамилије Дагаз која указује управо на временски циклус и налази се на претпоследњем, а по некима последњем месту футарка. Ова руна је тамо од раније, пре него сам почео да гледам серију, док се радило од куће имао сам времена да извучем (случајно?!) руну којом ћу се бавити неколико дана, и то је на декстопима остало. Уочимо визуалну сличност са бесконачношћу, знаком који се више пута појављује баш у серији Дарк и пропратним материјалима (о томе више у следећем блогу). Овај симбол, али окренут, појављује се у још једној актуелној серији - Марвеловом Локију где означава управо "ауторитет" који управља временском линијом, његов амблем. Симбол као да сам видео на крају филма Џокер, што ме је између осталог навело на једно доста уврнуто тумачење. Уврнуто време (рецимо, сат на зиду психијатрије) игра такође велику улогу о овом несвакидашњем филму.

Оно што сам у претходном блогу навео су три начина како се парадокси који настају путовањем у прошлост решавају. За сада могу рећи (мада јопет спојлер алерт!) да серија разматра и користи сва три начина - паралелни светови, немогућност промене и промене будућности повратком у прошлост (али када тачно деловати?)... Нужно је одгледати целу серију да би се видело како је то објашњено.

И пред крај, није спојлер ако се укаже на оно што је у серији избегнуто, и добро је што је тако. Избегнуте су познате нам епизоде немачке историје. Лик ће кад се појави у (у том тренутку) нејасној прошлости на питање где су га средили рећи Остфронт, што је најближе неком помену немачке историје (не мешати са неким ознакама недавне прошлости, духа времена да тако кажем, који су чести и у другим остварењима, има тога код Марвела, и у овој серији су одлично дати, мада нема сумње да је то комерцијални избор - због нас гледалаца који смо одрасли у осамдесетим, рецимо...). Вратимо се Остфронту, нема сумње да је то био мудар избор за рећи - увек је неки Остфорнт...

Тога нема ни када гледамо мистичнију страну радње. Већ насловна слика блога указује на некакав тајни ред. У мистици је избегнута сва она немачка прича са Врилом, "белим темпларима", Тулом и слично. Уместо тога ослања се на конвенционалнији приступ тзв. западне езотерије, рецимо на Смарагдну таблу (из ње је чувена реченица), дакле на традицију херметизма. Но ово је само зачин, више пажње је посвећено научним тумачењима (на моменте наивним, али фантастика није дужна да буде претерано научно поткована, можда јесте да не начини неки кардинални прекршај, што се није догодило) и наравно у филозофији, све са цитатима од којих се уопште не бежи. Но оно што постаје нека лична филозофија заправо је често одређено личним фрустрацијама, и поред све бед-ес реторике. Но то је још нешто што морате видети...

Иван Вукадиновић