Књига одраза

 

„Блажен да си жениче Бабалонин!“, рекао је, „Велика је привлачност Оностраног, онога са друге стране Границе. Не верујемо у ограде које би постојале због природног морала – шта је он до пуке, наметнуте конвенције? Права опасност за људски род не лежи у бунтовницима и отпадницима! Не уништавају они свет, већ они нормални, самодовољни, у својим каналима и јазбинама – поставивши себе за арбитре света, заогрнуте заваравајућим плаштом здравог разума.“

Милош Михаиловић, Књига Одраза


Насловна страна са симболима познатим из алхемије, арапским писмом (луди Арапин Ал Хазаред?), па чак и коловратом - привукла ме је. Тако сам набавио књигу Милоша Михаиловића, мени до тада непознатог аутора (то што ми је био непознат не значи скоро ништа). Кристијан Шарац у Речи уредника наводи да се да се аутор удаљио од узора, Лавкрафта и осталих, чији се "одјек" у почетку видео код њега. Ово је згодна тачка да се крене у некој врсти приказа...

Прва прича Анатомија нуминозног (један од кандидата за наслов целе збирке) је несумњиво 98 одсто Лавкрафт. Није да ми то смета, дапаче... Једино што Милошев јунак (у првом лицу) дискретно даје до знања да није калуђер, што Лавкрафтов не би и имамо директан цитат Блејд Ранера*. То ме је навели да се насмејем, но таквих цитата није недостајало ни ја кад сам писао, можда се неко смејао мени, смех је здрав...

Следеће две приче јесу извесно удаљавање. Лавкрафта, јер овде су тема комунисти, било да је реч о оцвалом социјализму и изградњи, или револуцији и пратећој деструкцији. Није тешко погодити да су ми ове приче омиљеније, погађају моја интересовања... Али следеће две приче не само да су удаљавање, него су нешто над чиме би се сам Х.Ф. Мајстор вероватно згадио - ту уопште не улазим у естетику, већ у физичку чињеницу да је он имао гадних проблема са стомаком, због којих је релативно млад и умро. Дакле, ако имате стомачних проблема не читајте! Порнографски елементи су веома добро урађени. Они су углавном далеко од мог врха интересовања, но чињеница је да су незаобилазни, ако не код хорора, онда код квалитетног бављења окултним. То имамо код Алистера Кролија, па и код новијег адепта Доријана Нуаја (ах, није чудо да је један од актера, замишљен или не, лик са именом Доријан).


Онда се креће мало у историју, прво средњевековну, па онда неку неодређену, митску. Овде се раније главни мотив Лабриса (наравно, у наставку више речи) скоро сасвим губи. Да би се завршило са две приче са медитеранским шмеком. Осим друге приче Московљанин, ове две последње - Срце соли и Харлекин - моје су омиљене.

Е сад, оно због чега ово и пишем (јер не морам све што прочитам или одгледам да прикажем, без бриге)? Лабрис јесте идеја доста далека од онога што имамо код Лавкрафта. Јер једно је да неки научник, рецимо, дође до лудила заласком у небеске бездане у којима нема ничег људског, нешто што је ту еонима пре човека, само га није требало зазивати, што је учинио појединац! Друго је колективна људска делатност, изградња градова, који имају неки нељудски образац, али су их људи сами итекако згрешили због својих циљева. Михаиловић ту сасвим исправно прозива Римљане, од којих нам и долази реч цивилизација. Лабрис је био један од могућих наслова збирке, други Бабилон - митска жена блудница која предводи покрет који би био супротстављен Лабрису

 Аутор је могао даљим истраживањем да се удаљи не само од Лавкрафта као неког узора, него и од самог хорора. Али овде морам отићи до једне давне теоретске расправе. Почетком овог века било је популарно расправљати се о томе да ли је хорор посебан жанр (или поджанр) или не. Свидео ми се став да то није жанр него тон.  Са друге стране, ипак сам прихватио став (који није у супротности са овим) како је хорор "ја-жанр", док је остатак фантастике (мисли се на научну и епску) "ми-жанр". И то је разлог зашто потписник ових редова и поред великог интересовања за Лавкрафта скоро никад не пише хорор. Јер могуће је утицај нељудских ентитета тумачити у неком колективном кључу човечанства, културном и геополитичком, као нешто просто занимљиво (и теорије које тако објашњавају познату нам историју), а не стављати акценат на неке личне страхове истраживача. За некога коме су омиљене теме типа хоћемо ли се приклонити рускоме или јапанскоме цару - сасвим легитимно.
Но Милош не бежи од неког доживљаја колективног, судбине целог човечанства, па можда и претерано помиње неке термонуклеарне ватре у којима ћемо нестати. Али не треба имати дилеме - та размишљања су последица личних страхова и фрустрација актера дела. Ако је писано у првом лицу, што је у хорору просто случај, наводи нас на питања да ли су то лични страхови и фрустрације самог аутора, нешто на шта мислим да немам право (друго је ако лично, релативно добро, знам ауторку или аутора, па онда уживам у распознавању неког личног печата делу). 
У сваком случају, био то "ја-жанр" или "ми-жанр", Лабрис као концепт и они који му се опиру - заслужили су свој роман и надам се да ћемо га видети. У међувремену за љубитеље је ту "колекционарско издање" (можда и сам проверим о чему је реч), а ко није прочитао књигу може је (и треба, ако га ове теме занимају) и набавити

Иван Вукадиновић

п.с. Нешто што не би требало да помињем, јер може да звучи као фраза, а некоме можда као ејџизам. Али, будући крајње добронамеран, допустићу си себи. Милош Михаиловић је, из моје перспективе, веома млад. Могао би син да ми буде... Само желим рећи да ћемо о њему сигурно још доста чути. И зашто да не, уз остале ауторе те генерације. Они старији од мене су неретко заглављени у осамдесетим (без обзира чиме се баве, али част изузецима). Они мојег годишта или мало млађи мисле да су и даље неке фаце, док их је заправо време прегазило (јопет част изузецима).

* Можда је овде место да се каже. Почетком века упознао сам на нету човека с којим сам се умало гледао преко нишана, он је био у Зеленим береткама. Кад је дошао у Београд, позвао ме је на пиву. Тамо је био његов школски другар, Србин, који се стварно с њим гледао преко цеви и они су цело вече причали ратне догодовштине, без икаквог оптерећења, ваљда из неке радозналости... Било је ту хорора горег од било каквог уметничког хорора јер ратне приче то обично јесу. Присуствовао сам том разговору. На крају ме је тај лик, Цацо, упитао - Јел знаш ти како се завршава Блејд Ранер?


Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Уранска и хтонска божанства

Agenda 2030