Опасна нека лигња (Squid Game)
Људима се не верује јер се у њих уздаш.
Верује се јер нема других опција.
Но, наравно да Squid Game није хорор иако ужаса не недостаје, а крви има на хектолитре. Подсетио бих поново на ово да је хорор "ја жанр", а овај филм има изразиту социјалну компоненту. У Игру се не улази забаве ради.
Занимљива је социјална свест која избија из јужнокореанских филмова (и видимо и серија), узмимо само оскаровца Паразит као пример. Источноазијски тигар, земља која је од сто долара БДП по становнику постала једна од најбогатијих, са веома флексибилном привредом тј. индустријом (чувени Самсунг је почео као бродоградилиште)... Ипак, није рај за све! И ван филмова постоје објашњења како је до тога дошло, укључују дужничко ропство и разарање синдиката као корак у фамозним реформама.
А сад следе спојлери.
Смер серије јасно се види из прве епизоде. Како рекох није спојлер ако кажем на шта личи - први део на поменутог Паразита, други део на Црно огледало. Ова серија приказује модеран живот у интеракцији са технологијама које су углавном само мало (или нимало) испред оног што имамо данас. А у Лигњи се издваја главни јунак који је као тотални пропалитет позван у игру.
Друга епизода се зове Пакао. Како се већ прва игра показала као масакр, кога није преживело више од половине учесника, према правилима се гласа - ако већина тако жели, игра се прекида а скупљене паре иду породицама погинулих. Није тешко било предвидети клише - одлучио је један глас (на крају серије видимо да је занимљиво ко је последњи гласао). Али одлука није да се игра настави, не...
И ту видимо генијалност социјалне критике у серији. Људима је боље да учествују у Игри где ће само један од више стотина преживети. На крају, ако победе добиће толико новца (милијарде вона, иначе валута није много јака, десет хиљада вона је нешто као један дан живота) да ће решити све своје проблеме. Да ли?! И тако се скоро сви враћају...
Игре се настављају. Ја сад нећу у детаље, само ћу рећи да се базирају на дечијим играма, које знају бити и насилне, некад је за њих потребна снага, некад памет (сналажљивост) - једна је рецимо да направи фигура од карамеле, па није свеједно да ли је неко (наравно не знајући шта ће бити) одабрао троугао или кишобран. Ко не прође елиминисан је, елиминисан значи убијен, ако није погинуо играјући (видећемо с једним изузетком). Игре су начелно "демократске" у смислу да нико нема предност, осим ако је не избори интеракцијом са осталим учесницима. Како то бива људи се удружују, што ће имати значаја после.
И сад је време да се каже нека о диверзитију, нечему што буквално боде очи у холивудским остварењима и добром делу најпопуларнијих серија данас. Тога овде просто нема, нити нешто очекујемо у корејским остварењима. Једини некореански играч је пакистански имигрант. Тек у седмој епизоди (можда и прерано) појављују се неки белци и то као негативци. Не верујем да је то икоме сметало, осим ако је тотална лујка...
Онај који је "главни" у Игри, барем тако изгледа, једини који има маску у облику љуског лица, прича с неким преко телефона на енглеском. Порука је јасна - светски језик, дакле негде у великом свету, ван Кореје, постоје богати људи који су спремни да плате како би гледали људе како се боре на живот и смрт. Сасвим је небитно јесу ли они Енглези, Арапи, Јевреји или Руси. (Кад већ помињем маске, види се потпуна безличност и хијерархија код оних који спроводе игре - ранг одређује знак на маски: круг обични извршиоци, троугао наоружани чувари, квадрат шефови. У паралелном току маске постају битне јер се ушуњао и пандур који тражи свог несталог брата, а тај брат ће испасти да је... погађате?)
Жене? Може се претпоставити да оне нешто ређе долазе у тако лоше ситуације (углавном дугови, дугови опасним људима) а скоро сигурно у просеку ређе их решавају оваквим екстремним средствима. Ипак има жена, мада доста мање од пропорционалне половине. Постоје три упечатљива женска лика. Код избора чланова екипе, игра је таква да треба да их је десет, то је све што играчи унапред знају, јасно се износи логика која руководи мушке чланове. Мушкарац ће бити успешнији где је физичка снага битна, а једнако успешан где није, дакле преферира се. Има животних ситуација где се жене боље сналазе, али њих у играма нешто обично нема, а у овој серији их просто нема. (Оно што је за неко поређење је ријалити шоу Сурвајвор, где се руководи тачно описаном логиком; наравно, тамо се не игра на живот и смрт, чак пораз не значи испадање, другачије је уређено, али су родне улоге исте, барем је тако било пре 10 година)...
Занимљиво је како је ово решено у серији. На реду је, рекли бисмо, чиста игра снаге - потезање конопца. Протагониста је у наизглед најслабијем тиму - три жене и један старац. Решење је у интелигенцији, али оно не долази од жене него од некога који је психофизички слабији од било које здраве жене - од сенилног старца. Он се јасно сећа како је играо у младости и која тактика доноси резултат. Ничег нелогичног, сенилни људи често се у детаље јасно сећају нечега што је било давно. У преломном тренутку игре може се захвалити и одлуци "мозга" екипе, најшколованијег... (И овде је крај серије веома битан, јер све што је речено у овом пасусу може бити другачије сагледано)
У седмој епизоди се најзад појављују не организатори (односно иницијатори), него да кажемо спонзори игре, они који се кладе на милионе долара. Сцене декаденције које копирају последњи Кјубриков филм мени сигурно нису адути серије. Али ајде... Ту имамо и мало политичке некоректности, рећи ћу само барон Харконен (оно што Вилнев није смео да покаже).
У претпоследњој епизоди је изненађење што се тиче главног организатора, оног са посебном маском. У последњој епизоди изненадићемо се ко стоји иза игре - нико други до онај сенилни старац, који јесте на самрти (годину дана касније), али није баш тако излапео и наравно да је труло богат. Највеће богатство има сличност са највећим сиромаштвом - досадно је!
Е сад, ако бих хтео да налазим замерке... Идеја није претерано оригинална, мада је рекао бих до сада најдоследније спроведена. Ријалити постоје одавно, а има она мудрост да ће смрт учесника (када се догоди пред камерама) бити његов логичан крај. Постоји филм (не сећам се сад имена) где после једне такве смрти сама смрт постаје тема ријалитија - људи се убијају да би новац оставили некоме. Али овде је тема нешто друго - борба у којој само један преживи. Скоро да је непотребно даље закључивање по којем је овакав заплет могућ само у глобалним антиутопијама - рецимо Игре глади где то масе гледају на телевизији - или у некој данашњици (данашњој антиутопији) као нешто нелегално, али нешто због чега они који су то осмислили, спровели и једини гледали неће имати никаквих проблема. Јер су богати и моћни.
Поменуо сам упечатљиве женске ликове (још би већа фраза била да сам рекао јаки женски ликови) и нисам лагао - ови и остали ликови су упечатљиви - у оквиру света описаног серијом. Сви ликови су убедљиви као типски, они се даље не развијају. Сви осим главног протагонисте. Узгред, није проблем што се већ на почетку да видети "ко ће да победи", није ли тако и у најпознатијем крими роману на свету где одмах знамо ко је убио бабу.
Лик од пропалитета тако сличноме онима из филма Паразит развија веома људске и етичке особине. Све до тачке кад је на крају спреман да са својим смртним непријатељом одустане од Игре и већ освојене победе, све са милијардама (ако се гласањем одлучи игра се прекида, али тај непријатељ није спреман, он је до краја доследан у свом социјал-дарвинизму). На крају он не користи ништа од свих тих крваво зарађених пара и тако је целу једну годину. Тек после сусрета са главним покретачем Игре (оним старцем са којим он има историју игара), он се покреће, за почетак у материјалном смислу - помаже брату погинуле девојке из Северне Кореје с којом се у Игри зближио, најзад се сећа и свог детета...
И онда сам крај, где он прелази у сам активизам, пошто је видео човека у истоветној ситуацији у којој и он улази у Игру. Игра се наравно наставља и без њеног иницијатора. Нешто што мирише на наставак? Не мислим да би био добар, ако га икада буде, мада и ту се можда изненадим.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар