Сумрак хероина

Шта нам уопште значе јунаци и, наравно, јунакиње? Ако је то све измишљено зашто бисмо се бунили? Да не важе можда нека правила и за фикцију? Кренимо од последња два питања...

Свако дело фикције, а фантастике посебно, даје неки одмак од реалности. Стога није обавезујућа нека "објективна реалност", па ни оно што зову "историјска истина".

Што се тиче овог другог, имамо доста ложана које занима само неко "разоткривање прећутане истине", неки шатро-документаран приступ. Они ће одмахнути кад виде историјски или историјско фантастични роман и рећи "а, белетристика". При чему многи "разоткривачи" пишу заправо романе, и то не много добре. Ја нисам фан званичне историје, али требало би да буде задовољено макар оно Аристотелово (Естетика): не мора да буде истинито, мора да буде уверљиво.

Са друге стране, писац фантастике има могућност некаквог отклона. Узмимо, на пример, моју трилогију Агарта. Био сам чак питан што се тиче неких теорија завере, па сам рекао - ако неко верује да се Земљом управља из неког седишта буквално испод земље, може да верује и да је све остало изречено гола чињеница. Други ниво реалности је ту битан, видећемо ускоро који. Међутим, на крају Артефакта, а баш због те гомиле ложана, имао сам потребу да напишем шта је од онога "стварно" било, а шта не. Барем што се тиче мог виђења историје.

Али који је то други ниво реалности, на коме је фикција изузетно битна? Одговоримо на прво постављено питање у овом тексту... Јунакиње и јунаци дела фикције и посебно фантастике, као и некадашњи митски јунаци, пролазе кроз одређени пут који је описао Кемпбел. Ако не сличан пут, оно барем неке ситуације може пронаћи код себе "конзумент" уметничког дела. Са јунакињама и јунацима дела фантастике се треба идентификовати, а то чак може помоћи у социјализацији. Ако су рецимо целе генерације одрастале на делима као што је Star Wars... У том смислу дела фантастике, као и митови некада, имају неки дубљи ниво реалности. Постаје небитна, чак и контрапродуктивна нека "историјска истина". Можемо видети, на пример, како Јунг и Кемпбел критикују хришћанство баш због тог инсистирања на Христовој историчности, док су остало "измишљотине", додали би фундаменталисти.

Цела естетика уметничког дела, дакле веома конкретне ствари, рецимо у филму, везују се или не на тај дубљи ниво реалности. Давно сам читао "званични став", једног полуозбиљног сајта Харизма, о филму Две куле. Текст је занимљив, помињу се и "орковске гаће" и зашто их Толкин као прави викторијанац ни у кошмару не би описао. За нас је овде битан однос према некој (у овом случају физичкој) реалности. Не изгледа нам баш могуће да неко поготком стрелом у око обори мумокаила (олифанта, мамута), али то у Толкиновом свету сасвим чучи. Са друге стране, када се Леголас (што је физички много реалније) спушта низ степенице на штиту као на скејту и коси све око себе, то једноставно не иде. То није Господар Прстенова, иако би код Хари Потера то могло. 

Фантастична дела имају неки свој канон, који их чини уверљивијим баш у смислу онога што сам два пасуса горе рекао. Не морамо га се држати ко пијан плота, и у те каноне може свашта ући, али дело једноставно губи на уверљивости грубим нарушавањем тих неписаних правила. Назовите ме конзервтивним, али ја тако мислим, иако знам да се неки не слажу. Мој другар се баш одушевио том сценом са Леголасом, а иначе највише воли ефекте...

Сад погледајмо развој хероина у последње време, када се има у виду све горе изречено (наслов блога је намерно двосмислен). Прво да видимо шта рече чувена Сакурабана на трибини о Урсули Легвин (назовите ме површним, она одлично пише, али мени је Star Wars битније дело, нисам рекао уметнички боље...) када сам је питао да ли је принцеза Леја феминизам 2.0, док је генерал Леја феминизам 3.0 (Сакурабана је помињала и неки четврти талас феминизма). Она рече да то нема везе с феминизмом, једноставно су продуценти схватили да и жене имају дупета која би сместиле у биоскопске столице, па се сад филмови раде по њима. 

Можда ту има нечега, рецимо видео сам објашњења комерцијалног неуспеха филма Блејдранер 2049 тиме да нема "убедљивих женских ликова", па женски део публике није био заинтересован. Али сетимо се непорециве чињенице - потребе публике се креирају!

С тим у вези постаје уочљива тенденција одређеног типа женских ликова, (супер) јунака, посебно у делима која продуцира Дизни корпорација. (Моји другари су имали стих у песми: Волт Дизни и опет га лизни). 

Видећемо прво какве су биле хероине моје младости, а сада је понека али тај тип изумире. Можда је Фуриоза (Шарлиз Терон) била у том фазону, нисам гледао филм закључио сам на основу овог ванредног спота. Марвелова Наташа је такође таква, али чини ми се да није довољно искоришћена до сада, видећемо филм најављен следеће године. Ту би спадала и Џин Ерсо из јединог доброг Динијевог Rogue One. Некада је, међутим, такав тип женског јунака био стандард - осим поменуте принцезе Леје, сетимо се Конанове девојке (Валерија, ако се добро сећам), те мало опаснијих варијанти, као на пример Бригит Нилсен... било би дуго набрајати.

Пре свега, оваква жена је добро изгледала, мада секси луткице ни онда нису биле много убедљиве. Ево шта рече једна петогодишњакиња на улогу Памеле Андерсон у Чуварима плаже: "Она сисата много глупа, не зна да убије човека пиштољем него га гађа саксијом". Дакле, изглед није био пресудан, барем не на површан начин. 

Јунакиње су биле женствене, и то се добро видело, мада је било мушкобањастих изузетака, што је опет било у функцији дела. Изглед (рецимо количина мишићне масе, али битан је општи утисак) одговарао је такође типу борбе. Да ли је реч о томе да она пуца из пиштоља, вози неко превозно средство, бори се мачевима, итд. Погледајмо рецимо филм Starship Troopers - Кармен вози свемирску крстарицу, добра је у томе, и тако изгледа. Дизи је прашинар, такође добар фајтер, и изгледа у складу са тим - укључујући ону војничку сцену под тушевима. 

Оваква жена не може без мушкарца, али неретко га спашава. Они су просто комплементарни. Није ли то поента односа између полова!? Ако је екипа антагониста такође мешана (што је био чест случај) жена иде да се бори на жену, мушкарац на мушкарца. Чак и да апстрахујемо женско-мушки однос, која је поента "све сам" приступа, осим наравно ако није реч о Рамбу (или Брус Лију, Норис Чаку...)?! Па наравно да си битан, или битна, само као део екипе. Зато Ефијалт одбијен и поред своје воље да се бори - као богаљ то није могао у тим - фалангу. Политички некоректан моменат у филму који данас ни под разно не би могао бити снимљен у Холивуду.

Ове жене су биле рањиве. Уосталом, и мушки ликови су то били на свој начин. Марвелови Авенџерси су ми се баш због тога свидели, због неког проблема, "мрачне стране" скоро, коју је свако имао. Биле су рањиве на женски начин, као што су уосталом мушкарци били рањиви на мушки начин. Зар то није логично?! Јунакиње су биле спремне да плате цену, и стварно су плаћале цену - као Конанова девојка, или Џин Ерсо. 

Да, овакав тип жене се свиђао мушкарцима, не кријем. И мушкарци у просеку су више гледали фантастичне филмове. То их више занима. Не кажем да није било жена које су волеле СФ, и више сам волео да имам посла са таквима - ето заједничке теме. Али просечна тенденција је јасна, зашто то силовати!? Или треба можда да тражим да романтичне комедије буду рађене према "мушком" укусу?! Уосталом, жене које су гледале филмове могле су се идентификовати са овим женама, које су се свиђале мушкарцима. Да се жене не идентификују са таквима реклама за шауму (рецимо) другачије би изгледала.

Али данас овакви хероина има у алт-рајту, што можда и није лоше - са филмова се прешло на реалност!

А какве су хероине данас? Да кренемо од изгледа - углавном и ове изгледају добро. Мушкобањастих у принципу нема, јер ове би требало да представљају "праву женственост", која побеђује. Онај више геј (инклузиван) приступ са неугледним женама, није много коришћен. И где јесте ефекти су били предвидљиви - ко би се идентификовао са Роуз Тико?!?Уосталом, њена улога је епизодног значаја. 

Изглед јунакиње нема никакве везе са начином борбе, уопште типом јунака који представља. Добро, женски Тор, видео да има и у стрипу, ал' какве јебене везе има Натали Портман!? Како она може да "чучи" том лику (погледати први део текста)?! Осим ако би самом чињеницом да има вагину она могла бити било шта - Тор, Один, Јахве, Супермен... Онда што га не би играла Аријана Гранде, већ се појавила у таквој улози?

Жена не сме имати никакву слабост, рањивост. Наравно, кад је заправо она јачи пол. Кад кажу капетаници Марвел да су осећања њена слабост то је тако само речено - ми нигде не видимо та осећања на њеном лицу или држању. Иначе је тип глуме, и у другим жанровима релативно добрих глумица, као што је Бри Ларсон, типа говеђе ноге. Али ни мушки глумци нису много бољи - узмимо као пример Бреда Пита. 

Додајмо ту нешто што није сама улога, сам филм, али јесте улога у културном рату чији је сваки Дизнијев филм део. Тако ће Бри Ларсон рећи да бели мушкарац нема права да коментарише њену улогу. Шта, бели мушкарци, њих неколико стотина милиона, не смеју ништа рећи о Марвел серијалу?! Они иначе нису публика...

Жена може да префрка мушкарца, и то редовно чини, и то се представља као так нормаљно. Не кажем да такав исход не би смео бити могућ, некад су чак такви исходи занимљиви. Рецимо кад је у другој епизоди Оби Вана (џедаја!) пребио онај плаћеник по коме су прављени клонови, а богами и у трећој је генерала Гривијуса убио на недостојан начин - ласерским пиштољем, другачије није могао. Али ове модерне жене не смеју бити префркане, осим можда на почетку док нису ослободиле своје моћи. Дизи је од наредника (који је обучавао) помодрео врат, кад је хтела да се бије с њим, па је ли због тога била мање жена или мање човек? Зато ће Реј (Мери Сју) постати јачи џедај од Лук Скајвокера после сата обуке (погледајмо прву слику какав је његов пут у младости био). 

Да завршимо причу - Дизни је својим приступом уништио прво женске ликове, који постају страховито неуверљиви, да би онда руинирао и мушке ликове који морају постати субмисивни овим и оваквим "јаким" женама. Кад имамо у виду друге утицаје политичке коректности имамо потпуни сумрак индустрије забаве и тешко да ће нове генеравије "одрастати" на оваквим филмовима, а ако буду одрастале нека су им богови у помоћи.

Иван Вукадиновић