Црњански и Наполеон

У свом Роману о Лондону Црњански је веома критичан према Наполеону (преко свог главног јунака Рјепнина). Видели смо да не можемо ово дело свести на критику Мегалополиса, као и да је то роман о емиграцији. У два претходна блога задржао сам се на свом виђењу Црњанског, сада ћу га благо критиковати.

Пре свега, не желим ту оставити дилеме, што се тиче романа однос Рјепнина према Наполеону сасвим је оправдан, ту немам никакву критику. Логично је, тиме и уверљиво (Аристотел, Естетика), да руски официр има баш такво мишљење о Бонапарти. Уопште човек Рјепниновог кова... Међутим, већ смо видели како овај роман може изазвати (код књижевног критичара, рецимо) низ опсервација о животу, о ономе што би Наполеон представљао, а против чега смо. Против тога смо јер имамо неко виђење нечега што би било афирмативно. А то виђење је по мени мањкаво, и зато ће овај блог бити доста дубљи од претходна два, уз подсећање на идеје које иначе има потписник ових редова.

Пре свега Црњански је добро урадио што је избегао оно најбаналније - да Рјепнин буде против Наполеона (само зато) што је овај био агресор који је напао његову земљу, заузео Москву, етц. Наравно, он је против њега и због тога, али то није главни разлог и Рјепнин то јасно каже. Он износи друге разлоге, којима ћемо се позабавити, али јасно хвали његовог маршала Неја који је погинуо наредивши стрељачком строју да пуца у њега. Спектакуларна смрт, али ако бих бирао протагонисту из тог времена и земље то би пре био Таљеран, који је службовао још у време ансјен режима, па онда био Наполеонов министар спољни, па кад се краљевина вратила покушао да на Бечком конгресу (за Француску) спаси шта се спасти може. Некакав Ришеље 2 (сива еминенција). Дакле, није све у ономе погинути... (После ослобођења је у штаб Озне дошао бивши Дражин обавештајац у Софији. Тражио је да га запосле. Вођен је овакав дијалог. "Господине, ваши су рат изгубили" - "Знам ја то, али Служба је Служба". Проверен је и примљен на нови посао).

Потребно је нешто разјаснити што се тиче Рјепнина, нешто што може имати везе са његовом перцепцијом Наполеона. У много чему Роман о Лондону можемо сматрати аутобиографским, а Рјепнина некаквим алтер-егом самог Црњанског. Али у једној ствари он то не може бити - Рјепнин је официр и припадник племства - аристократије. Црњански је пре био припадник средње класе (буржоазије), а његово војничко искуство (из Великог рата, у војсци Аустроугарске империјалне амрмије) није оно чиме се поносио, заправо је почетак његовог опуса антиратни и близак данашњој "левици". Дакле, Црњански је и сам припадник онога што Рјепнин више пута презриво назива средний класс. Да ли је он у тој димензији романа самокритичан, односно критичан према свом окружењу, не само оном емигрантском, него у ширем смислу (мало)грађанском, због кога је на крају, у сусрету са Пекићем, рекао "Ја сам друг"? Но видећемо да изгледа како Црњански и сам има доста комплекса средње класе, што се тиче неких светоназора, а они одговарају Рјепниновим аристократским комплексима. Ако бисмо крајње строго судили, ови комплекси би код Рјепнина били нешто застарело, а код Црњанског нешто актуелно, али декадентно.

Овај блог ме тера да се ставим у улогу ђавољег адвоката. Не сматрам Наполеона својом омиљеном историјском личношћу. То би могли бити Бизмарк или Ататурк. А ако бих бирао личност тог времена не ни поменути Таљеран, него руски цар Павел, прерано убијен - онај који је био мајстор Малтешког реда и који је са Наполеоном имао договор да заједнички заузму Индију. Званично га нису убили Енглези, званично...

Али одговоримо на два питања - шта је заправо Наполеон и шта он представља? Одговор на прво питање је (барем за мене) лак и одмах ћу га дати. Одговор на друго питање је нешто тежи и надам се да ће читалац имати неку идеју на крају текста. Понешто о Наполеону сам већ рекао поводом Владушићеве књиге, и трудићу се да смањим понављање. Пре свега, Наполеон је кшатрија - спреман да убије или буде убијен - самим тим и племић ("Он је учесник рата од '41. до '45, самим тим и '43." - Аудиција). 

Спремност да се буде убијен доказује се преузимањем ризика, не стајањем мирно пред смртном опасношћу, како то види Рјепнин (понављам, код њега је такав став сасвим уверљив, што не значи да је обавезно у праву). Већ самим тим што је полазио у несигурне подухвате, што је рецимо одбио да буде владар Елбе (што му је нуђено 1814), већ је отишао на Ватерло, Наполеон је показао спремност и да буде убијен. То што је побегао оставивши сабљу  (па и шешир) разумљиво је да смета официру старог кова. Али ако би то био једини критеријум, ниједан хајдук, неко ко се руководи тактиком удари и бежи не би могао бити кшатрија-ратник. Не бих се с тиме сложио.

Наравно да ово бекство Наполеона може да поквари утисак, што нам поставља следеће питање - је ли "Бог" математичар или импресиониста? (У Бољем животу Боба има 4,3 и 1 из ликовног, а профа му закључи кеца. Он аритметички израчуна да је просек тројка, на шта му овај каже "Ја нисам математичар, него импресиониста"). Ја сматрам да је "Бог" математичар, а ограниченим људским бићима оставимо (увек) тренутне импресије. (У суштини светом влада формула, зато пишем "Бог", са наводницима). Идеја личног Бога може бити веома јака, како у политици, тако и у уметности, али немојмо се заносити - од значаја је само сума свих ефеката, па тако ценимо и Наполеона.

Друга ствар коју му Црњански-Рјепнин замера је што је био мотивисан коитом, не својом земљом. Што се другог тиче, треба имати у виду да фигура Наполеона стоји негде на прелазу, она није сасвим јасна да ли припада капитализму (тиме и национализму) или феудализму. Из угла феудалног поретка очување династије (наслеђа, својих личних гена) је једнако битно као и очување земље (територије, народа), а често је било и важније. Неко у прошлом или овом веку би кад критикује требало да има јасну позицију са које критикује - да ли је она феудална или националистичка. Ако је националистичка, онда све подредимо нацији, оставимо ствари као што су част и морал... Но да се вратимо коиту, Џингис Кан је имао 800 деце, а сматра се да данас има 16 милиона потомака диљем Евроазије - у чему је проблем?! (Наполеон је чак историјски успео да има потомка, али боље да није - његов синовац (?) Наполеон III је успешно уништио Друго царство и тако "заувек" решио проблем - Француска је од онда Република).

Нешто је значајнија критика да је Наполеон нека врста скоројевића, јер није наследио племство. Чини ми се да Владушић доста инсистира на томе (више него Црњански). Овде већ долазимо до занимљивих питања која се тичу неког нашег (српског) самосагледавања. 

Пре свега, треба имати у виду да Срби када су оснивали своју модерну државу нису имали неко своје племство (нешто мало у Аустрији, ал' то је страдало у разним метежима). Резултат је да су наше владарске куће настале, дошле из народа, као и Наполеонова. Наводно је Милош Обреновић одговорио неком аустријском барону на примедбу да је син сточара - али ја сам постао књаз, а ви сте тамо где сте и били. Дакле, наше племство је настајало на начин који сам већ описао - убити или бити убијен!

Срби су ту слични Американцима, али су Сједињене Државе имале другачију историју што је последица два грађанска рата - поред оног за који сви знамо, ту је и необјављени рат фармера и сточара. Да су победили сточари Америка би више личила на Аустралију, била више кул, овако се тамо све свело на правила (тзв. природно право, уговоре) и наравно долар. 

Но у Србији је ситуација била таква да је Арчибалд Рајс могао рећи да је сваки српски сељак у суштини племић. Но исти је после рата написао Чујте Срби (чувајте се сами себе) и то је обавезна лектира за сваког родољуба. 

Међутим! Развојем у 19. веку и касније ипак све више долазимо под утицај наследних привилегија. Оне су у веома малобројном племству - које се свело на две династије, а од 1903. само једну - ону Карађорђевића која нас је после усрећила Југославијом, и одакле је ЈА-САМ-ЗА-ВАМА "ЊКВ". 

Те привилегије много су већи утицај оставиле на један други сталеж - буржоазију, односно поменуту средњу класу, малограђане. И тај утицај и даље постоји. 

Сетимо се све оне кукњаве како је "Шеста личка" упала у виле буржуја на Дедињу. Па што и да не упадне, они су добили рат! Много касније је буржоазија издејствовала фамозну реституцију, која је што се тиче потписника ових редова проблематилчна из више разлога. Добро, непоштено отето, али јесу ли сигурни да је оно било поштено зарађено?! Сетимо се високог нивоа корупције у Краљевини Југославији, СХС, па и Србији (Домановић, Нушић)... Реституција је временски ограничена на 1945. или 1941. као да пре није било неправди - па и Турцима је отета нека њихова приватна својина. Ако бисмо доследно, требало би вратити и потомцима фолксдојчера, дакле страним држављанима, не-Србима. То се може избећи (Пољска, Чешка) ако има политичке воље, али хоће ли је (увек) бити?! Да и не помињемо филозофско питање свих питања - што би неко имао јебено право на нешто што су му пре више деценија оставили преци којих се и не сећа?!? И што не би био реституисан радник чије је предузеће уништено или распродато!? Он је стицао такође поштено, према правилима тада владајућег система...

Нараво, реституција се може практично бранити - 1945. су победили комунисти, а 2000. буржуји. Али онда назовимо ствари правим именом. Они су дошли на руским тенковима, ови подршком ЕУ-НАТО (авиона) и правдањем одлука да бисмо "ушли у ЕУ". Не може се рећи да су ови други моралнији од првих. Пре су ту ови нови мањкави, јер углавном сами нису смели да ризикују, а нису ни хтели да сами прљају руке, већ да неко (Американци, жандарми тијеком Сабље) обави посао за њих... 

Много је битнији онај (квази)пургерски комплекс по којем је било ноблес гласати за "жуте" (ДС), односно против "крезубих радикала". А како је тек на нож дочекивано свако "народњаштво" Коштунице... Али не треба имати илузија - то "народњаштво" је морало бити килаво баш зато што је Коштуњави био из тог национално-демократског (буржоаског) већ описаног миљеа, који се изгледа и самом Црњанском гадио. Зато је он сада најпознатији српски пензионер. Ти буржоаски комплекси су један од разлога што су на крају (2012) успешно изгубили изборе, а по утврђеном сценарију. И због тих грађанских комплекса је опозиција Вучићу и даље килава. 

Вратимо се Наполеону. Био је узурпатор, па шта! Говоримо о времену када је већ старо племство изгубило ону животну снагу, они више нису кшатрије по утврђеном принципу - убити или бити убијен. Грађанство се позива на уговоре и законе (папирологију и новце), оно не може бити та снага, по својој конституцији. Једини прави покретач тада може бити узурпатор!

И богами јесте оно што је покренуо Наполеон имало такве резултате. Баш на принципима које је он ширио Европом (Хегел би рекао као Светски дух) народи који су сачували своју аристократију добили су историјску прилику. Ту мислим на Прусе који су ујединили Немачку. Они, а не већ одавно декадентни Французи или корумпирани Енглези. Своју шансу је имало и руско племство, али је није остварило. Зато је добило неко ново племство, које се крило иза диктатуре пролетаријата, па најзад и последњи талас који имамо са Путином.

Још нешто заслужује одговор, који сам делимично већ дао. Занимљива је парабола по којој Црњански Наполеону супротставља Нелзона, који је победио земљом. Дакле овде имамо ситуацију сличну оној коју смо имали код Ханибала - припадник таласократије побеђује телурским принципом!

Оставимо по страни то што су Наполеонови маневри (које му замера Рјепнин) били сви копнени, морем и колонијама он очигледно није знао да се бави. Осим оног упада у Египат, који је имао више културолошки значај... На првој слици у овом блогу Наполеон је приказан како прелази Алпе - баш као и Ханибал, само без слонова.

Оно што је битно је шта би било да је Ханибал коначно уништио Рим?! Да ли би Картагина тиме постала телурска сила!? Не бих рекао. Но њега су издали његови политичари, Уједињено Краљевство је имало много озбиљнији систем, који је стао иза Нелзона (Велингтона, и осталих). Резултат? Не знам много о Нелзону, а не бих сад да "гуглујем". По ономе што знам, рекао бих да се после победе вратио у своју земљу, у пензију, или на неки свој посед. Није покушавао да промени Британију па да и даље "земља побеђује". Ако и јесте, ништа није успео у томе... Савршено логично, јер је у буржоаској Енглеској војска одвојена од политике. Насупрот томе је јединство војне и цивилне власти какво је међу последњима представљао Наполеон, и какво је, на крају крајева, било и код Римљана. И то је последњи аргумент који износим у корист Наполеона.

Иван Вукадиновић