Роман о Лондону, не само Мегалополис

Из неког разлога Слободан Владушић почетак свог разматрања романа Црњанског Роман о Лондону, а у оквиру своје студије  Црњански, Мегалополис, почиње сусретом Пекића и Црњанског. Пошто га је Пекић ословио са господине, Црњански му је одговорио са "Ја сам друг". Након тога је Пекић рекао "Ја сам још увек господин" и напустио просторију. 

Владушић је могао наставити разматрањем овог кратког али језгровитог разговора, али је све свео на дијалог некога ко у Мегалополис тек креће и некога ко се из истог вратио. Мени је овај сусрет занимљив из једног другачијег разлога - почевши са читањем Романа о Лондону ја сам почео поредити Црњанског и Пекића, закључивши да ми се више свиђа стил другог, иако ми је идеолошки много ближи први. 

Такође, понесен Владушићевим разматрањима, мада сам према њима и онда имао резерви, ја сам прионуо на читање романа Црњанског, па да видим како им забиберио нану им католичку капиталистичку (ту занимљиву сентенцу је на једном форуму иронично употребио један од оних десничара који су много више антикомунисти него националисти, па нас је називао комуњарама и пећинарима; ја сам је употребљавао у свој вишесмислености - с једне стране згодно је за спрдњу са онима који се превише ложе, с друге стране и нека се ложе, као тзв. корисни идиоти, с треће стране, стварно - нану им и католичку и капиталистичку!). А онда, посебно како се радња развијала - као да сам читао неки други роман. Добро, перцепција дела никада не може бити иста, али канда је Владушић малко претерао, његова визура је тенденциозна и чини ми се да знам зашто, што ћу и показати, без обзира што је он професор књижевности.

Моје разматрање Романа о Лондону заслужује бар три блога. У овом ћу показати како то дело нема за своју главну тему Мегалополис, иако се професор Владушић потрудио то да докаже; други блог биће о томе шта је у ствари главна тема и нека радња романа и трећи блог је посвећен односу Црњанског (његовог Рјепнина) и Наполеона. Сада ћемо видети да Мегалополис може бити тек на трећем месту по значају за Црњанског у овом роману, на другом су Енглези (баш Енглези, ма колико се трудио Владушић да докаже да Лондон - Мегалополис нема везе с њима) а на првом је оно најбитније за Црњанског - емиграција. Уосталом, ако је овај роман лабудова песма Црњанског, како је он сам рекао, ако њиме на неки начин заокружује свој стваралачки живот, закључак се сам намеће - Црњански је писао о многим градовима, али код њега су кључне прво сеобе, па онда емиграција. 

Али прво нешто о стилу Црњанског. Када рекох да ми је занимљивији Пекић, мислио сам на преопширност у излагању Црњанског. Ипак, је књига знала да ме понесе - како ја углавном читам у превозу десило ми се да неприметно прођем неколико страница док читам и онај први, мени мање занимљив, део Романа о Лондону. Мада сам стварно мислио да бих ја то рекао на бар упола мање страница, што тако и радим, али ја наравно нисам ни близу Црњанском.

На крају романа (издање БИГЗ-а) има некаква техничка белешка, где пише како је Црњански сам преправљао, па су изостале "неранџе" којих има Код Хиперборејаца, али зато су остали облици као што су "јаши" или "Марсељ". Занимљиво је у пишчевим интервенцијама што је сам додавао запете, па на крају има толико зареза или запета да је то и мени, као доста либералном читаоцу, постало мучно. Овде је још једна паралела са Пекићем - његов роман Беснило је писан на моменте као лош превод с енглеског, па сам присуствовао дискусији око тога како је могуће да се користе фразе као што су "светог му срања" и како је то један БИГЗ могао себи допустити. Очигледно је да је издавач имао респекта према правописним и језичким идејама аутора великана.

Црњански користи доста инглешких речи, које су негде писане ћирилицом, негде у оригиналу, као рецимо six pence - да ли постоји посебан новчић са том монетом? Ту је и једна веома занимљива реч - коит - коју тако написано до сада не видех ни у једном роману.

А сада погледајмо шта даје за право професору Владушићу, јер Црњански се свакако јесте бавио (и) Лондоном као мегалополисом. То видимо од самог почетка где он јасно каже како ће се бавити овом вароши са четири, осам или четрнаест милиона душа; његовог главног јунака Рјепнина видимо у метроу, подземном, који јесте нека метафора мегалополиса, чак неке његове хадске природе. Али допустићемо чињеницу да роман (и док се пише) има свој живот, да се развија, можда не у правцу који му је аутор наменио...

Велеградски део романа свакако је период када Рјепнин са женом Нађом живи у предграђу Mill Hill, док је незапослен или одлази оданде на посао у Лондон. Оно што Владушићу промиче поред свих истанчаних тумачења којима се бави, могуће зато што није живео у таквој ситуацији, је чињеница да живот у предграђу најбоље представља суштину мегалополиса. Предграђе је место које не може самостално да живи поред велеграда, његов центар није исто што и градски центар. У центру (веле)града увек постоји нека традиција, овде ако је и било, као сеоска она је углавном избрисана. Најзад, становници предграђа који послом иду у (шири) центар великога града много више времена проводе у превозу, како Црњански каже "као сардине". 

Но овај део приче, у којем Лондон као мегалополис доминира, престаје отприлике Рјепниновим одласком на одмор у Корнвол (на слици горе), кога Црњански назива Корнауалија. Владушић ће покушати да и то стрпа у Мегалополис, користећи Рјепнинову мисао да као да је дошао у неки Лондон на мору. Али Рјепнин не мисли на неки апстрактни Лондон-Мегалополис, нити наравно он види у Корнволу неко урбано лудило које га и даље прати. Не, он тамо није успео да побегне од конкретног Лондона - емигрантског окружења њега (и самог Црњанског?) те неке британско-руске мешавине која га тамо "радосно" сачекује, пошто им је јављено да он долази у одређени хотел. 

Слична епизода (тумачење) је и кад његова жена отпутује у Њујорк па је тамо прате гласине. Владушић ту види некакву мрежу Мегалополиса, међутим истина је много простија. Реч је о заверама конкретних људи, емиграције са којом је Рјепнин раскрстио, и са паланачким оговарањима. (А у оним убраним велеграђанима има доста паланачког - Баш поводом једног текста Слободана Владушића у којем је он поставио питање - Знате ли неког из старе урбане породице? - имао сам дискусију са неким острашћеним који је понављао како он њих зове паланчани. Али тај појам "модерним" другосрбијанцима ништа не значи, осим можда алузије на Философију Паланке Константиновића, па је ипак много ефикасније кецати их као урбане, чиме се они поносе).

Сада ћемо видети како је ово више роман о конкретним Енглезима него неком апстрактном Мегалополису. Владушић упада у контрадикцију јер на једном месту наводи како Енглези кажу so sorry над судбином Русије, као да стварно саосећајући јер ни Лондон није више њихов, као што ни Русија није више Рјепнинова. Међутим, на другом месту то исто so sorry изговорено као фраза у градском превозу, кад ти отму место, наравно не значи ништа. 

Међутим, у роману се јасно види да фраза ни у првом случају не значи ништа, јер Рјепнин је за њих Пољак (игром случаја службовао је у рату у пољским јединицама), док рецимо велики Шкот који се појављује у роману (изгледа неки обавештајац и тајкун) неће ни у лудилу постати Енглез или само Лондонац. Рус или Пољак, исти ку... кад су за Енглезе сви Словени white niggers и то су сасвим невезано од Владушићевог Мегалополиса. То је један Немац најбоље описао у својим мемоарима на догађаје непосредно после Великог рата, то је стајало у позадини британског слања ратне морнарице да штити Османлије током балканске кризе 1877-78, или да ратује са њима против Руса на Криму, што се помиње у Роману о Лондону. Нема Мегалополис везе с тим као што ни Черчилова политика према Југославији нема везе с оном причом како му је Воја Танкосић налупао шамаре. Ма колико била лепа, прича једноставно није истинита. Ако Мегалополис и креира енглеску политику, он је сам последица онога што су они створили својом таласократском и меркантилном цивилизацијом (Владушић на више места истиче да мегалополис не представља нацију него цивилизацију). Према томе, то је повратна спрега, круг је тиме затворен.

Већ смо видели како се значај са емиграције неоправдано сели на мегалополис, а о значају исте у роману видећемо више у следећем блогу. Погледајмо зашто Владушић умањује значај првог, да би издигао друго. Није спорно, мада не ни увек ефикасно, да неко тако истиче своју поенту, али овде има и нечег другог.

Владушић избегава да преиспита своју (буржоаску) национално - демократску позицију. То је занимљиво, јер Црњански се те позиције углавном одрекао када је постао друг. Мада ни Црњански није потпуно напустио неке од тих заблуда у овом роману, видећемо кад се будемо бавили Наполеоном.

Мени је разумљиво то избегавање суочавања са заблудама једног погледа на свет. Ломпар, кога Владушић доста наводи, је и сам припадао тој дисидентској генерацији, Владушић тамо налази своје узоре. Био је у праву Љубиша Ристић када је рекао да је Добрица Ћосић, тај дисидент на Титовом Галебу и отац Прве Србије, претеча ношења страних застава на улицама Београда. Ти врли националисти који се нису либили да се жале страном фактору (у Роману о Лондону видимо како Рјепнин Црњанског с њима комуницира), или да подржавају "дисиденте" који су још тада радили о глави Србима, тј. нама. Мислим наравно на подршку усташама као што су били Шекс, Парага, па и сам Туђман. 

Владушић ће уочити колонијални менталитет Мегалополиса (опет кажем да је то старије!) када се у градове жртве не убрајају Санкт Петербург (Лењинград) и Москва. Зато што они припадају другој цивилизацији, непријатељској. Али ако је Русија непријатељ Мегалополиса, то је Стаљинова Русија. Да ли је Владушић спреман да изабере страну, или ће само непристрасно да констатује?! Црњански је страну изабрао, преко Рјепнина а и тиме што је постао друг.

Но избором стране би се распала конструкција професора Владушића. Јер он на више места прича о томе (позивајући се на ауторитете) како Мегалополис иде у ширину, и поред свих небодера. Па... Москва је већа од Лондона, просторно сигурно јесте. И то је мегалополис - Стаљинов и Путинов мегалополис.

Уосталом, је ли све црно у Мегалополису?! Један Томас Пинчон се успешно деценијама крије у сред њујоршког мегалополиса, дакле могуће је тамо нестати, а бити жив и деловати. Његов роман V управо је нека алегорија тог њујоршког мегалополиса. Као што већ рекох разматрајући идеје Владушића - није све црно-бело.

Најзад, можемо рећи да је Владушић добар у критици-анализи Мегалополиса, али би то могао мало мање радити преко Црњанског. Барем не начин по којем испада да се Црњански само Мегалополисом бавио...

Иван Вукадиновић

п.с. На једном месту Владушић има потребу да каже како Црњански није фашиста, без обзира шта неке хуље и подлаци говорили. Е, ту сам се слатко (и наглас, у превозу) насмејао. Прво, по чему би то била увреда!? Друго, сетих се Сајма књига где видех урадак на малом штанду "левичара", нешто о десничарењу код наших интелектуалаца између два рата. Коштало је доста за књижицу, 700 дин, а тамо се увек истрошим, па нисам узео. Штета, чини ми се да је Црњански ту имао истакнуту улогу.